U selu Vučija Lokva, jutra su nekada bila duga i tiha, a magla se spuštala niz livade kao stara uspomena. Tu je rođen i odrastao Tahir Šaćirović, čovek koji je čitav svoj vek posvetio radu, porodici i svom kraju. Danas, na pragu stote godine, Tahir živi u novopazarskom naselju Bojovo Polje, okružen svojom brojnom porodicom, unucima i praunucima koji brinu o njemu i s poštovanjem slušaju njegove priče.
Porodica Šaćirović u Vučijoj Lokvi nije od juče. Po starim predanjima, njihovi su koreni u tom kraju još pre Kosovskog boja. Tahirov pradeda, beg Šaćir, bio je ugledan čovek i domaćin koji je podržao Husein-kapetana Gradaščevića u borbi za bosansku samostalnost. Zbog te odvažnosti turske vlasti su mu oduzele više sela.
„Nismo bogatstvo zadržali, ali smo čast sačuvali“, često zna reći Tahir, s ponosom koji se ne skriva.
Njegov deda Šabo poginuo je na Galiciji, daleko od kuće, u vihoru Prvog svetskog rata. Svaka generacija Šaćirovića, kaže, nosila je svoj teretm i u ratu, i miru.
Tahir je rođen 1930. godine, kao najmlađi od petoro dece. Njegov otac Ćazim služio je vojsku 1924/25. godine kao kaplar, a kasnije je bio sekretar sreza i učesnik antifašističke borbe. „Bio je strog, ali pravedan“, seća se Tahir. „Nije znao za predah dok posao ne završi.“ Tokom Drugog svetskog rata porodica je izbegla u selo Hotkovo, gde su mu umrle majka i sestra, od tifusa, kod dajdže Bahtijara Košute, poznatog dugovečnika koji je živeo više od 110 godina.
„Sve sam tada naučio o strpljenju, a dijete sam bio“, kaže Tahir, spuštajući pogled kao da ponovo vidi slike iz detinjstva.
Posle rata vratio se u Vučiju Lokvu i odlučio da učini nešto za svoje selo. Bio je sekretar mesne zajednice, odbornik u više mandata, i čovek koji je prvi uspeo da dovede električnu energiju do meštana. „Kad se sijalica prvi put upalila, ljudi su plakali“, priseća se. „Niko nije verovao da će svetlo stići i do nas.“Pomogao je i u izgradnji puta, uveren da selo mora da živi zajedno s gradom.
„Nije napredak neprijatelj tradicije, samo treba znati meru, ističe Tahir“
Bavio se poljoprivredom i stočarstvom. Tokom leta znao je da čuva i po nekoliko stotina ovaca sa Kopaonika. Bio je prvi koji je u selo doveo traktor, i prvi koji je posadio „talijanku“ – visokorodnu pšenicu. U početku su mu se smejali, ali kad su videli žetvu, poverovali su.
„Htio sam da pokažem da novo ne mora biti strano, ako zemlju voliš, i ona tebe sluša.“
Muziku je voleo oduvek. Naučio je da svira violinu i harmoniku odlazeći po vašarima, saborima i teferičima. „Nije bilo škole, ali je bilo srca“, kaže kroz smeh. Kad Tahir zasvira, i starci ustaju, a deca zaplešu. U njegovoj violini ima i tuge i ponosa, i Bosne, i vremena koje ne prolazi.
Tahir Šaćirović (Foto: Srđan Veljović)
Danas Tahir ima više od pedeset potomaka, dece, unučadi i praunučadi. Svi ga posećuju, slušaju njegove priče i čuvaju ono što on najviše ceni: zajedništvo.
Posebno hvali svoju snahu Hasimu, ženu koja, kako kaže, „ima i ruke i srce“. O njoj govori sa zahvalnošću i blagim osmehom: „Sve mi spremi, sve donese.“
Njegova porodica je poštena i ugledan u kraju, i ponosan je na veliko potomstvo koje je izrodio sa suprugom Hasibom, rodom iz sela Pokrvenik, a koje je pre nekoliko godina preminula.
Iako je na pragu stote godine, Tahir je retko bolestan čovek.
Već dvadeset godina ne pijem običnu vodu, i doktori se čude, meni je od vode muka. Pijem surutku i vareniku”.
„To mi je lek i hrana“, kaže. Kada ga pitaju u čemu je tajna dugovečnosti, Tahir samo slegne ramenima i odgovori:
„Nemam ja tajne, sinko. Samo u životu ne treba čovek puno da se sekira. Treba sve pustit da ide svojim tokom, ne siliti čoveka, ne siliti sudbinu. Što je tvoje, doći će samo.“
Dok oktobarsko sunce zalazi nad Bojovim Poljem, u njegovom dvorištu još se čuje tihi ton violine. Zvuk se stapa sa šumom vetra i lavežom pasa, kao da cela dolina peva zajedno sa Tahirovim srcem. I zaista, dok god on svira, sećanje na Vučiju Lokvu i njegov život neće utihnuti.
