Jednog učenika petog razreda osnovne škole pozvala je drugarica da idu zajedno u bioskop. Odbio je, iako je želeo s njom u bioskop, jer bi mu se dečaci smejali. To je početak priče o stavovima prema rodnoj ravnopravnosti i rodnom nasilju, kako mladih, tako i celog društva, kaže Vesna Marković, profesorka Građanskog vaspitanja u Srednjoj školi “Knez Aleksandar Karađorđević” u Kragujevcu. Po njenim rečima, mladi smatraju da živimo u grubom svetu u kojem se treba ponašati grubo kao logičan odgovor na svakodnevicu.
– Zgranuta sam rečnikom koji mladi koriste. Ponekad se pitam da li radim u školi ili u zoološkom vrtu, jer se jedni drugima obraćaju sa “majmune”, “konju”… Makijavelizam je njihovo svakodnevno ponašanje.. Ciljevi su im zabava i zadovoljstvo na času i ne prezaju od bilo kojeg načina da do njega dođu, pa i kad su to gruba zadirkivanja devojčica ili jednih prema drugima unutar svoje rodne grupe.
Profesorka Marković kaže da im u školi “jezik otpade” o pričanju o nasilju, bilo vršnjačkom, bilo rodnom i porodičnom (nešto od toga je i sastavni deo nastavnog programa Građanskog vaspitanja).
Uprkos tome svi naši sagovornici među srednjoškolcima, i to dobri đaci, zdušno govore suprotno – da se ni na jednom času razrednog starešine, građanskog ili verskog vaspitanja ne priča o tome, te da nemaju odraslog ni u kući, ni u školi sa kojim bi podelili svoja neprijatna iskustva ili saznanja! Na pitanje, jednom od njih šta rade na časovima razrednih starešina odgovara vežbamo matematiku!
-Ne pričamo ni između sebe o tome, kaže Stevo Obrić učenik drugog razreda Prve kragujevačke gimnazije, ali sam posle Vašeg pitanja “anketirao” svoje drugove šta misle ili doživljavaju u vezi sa rodnim nasiljem ili nasiljem u porodici.
I onda smo se na žurci koja je bila tog dana dogovorili da svako ispriča nešto lično iz svoje porodice, ili svog iskustva. Nije bilo priče o fizičkom nasilju, ali mi je bilo zanimljivo iskustvo mog druga koji oseća kao nasilje roditeljski pritisak da ide u crkvu i da usvoji njihova religiozna uverenja.
Mladi Obrić kaže da je u njegovom društvu stvar časti zauzeti zaštitnički odnos prema devojčicama i osuditi svakog onog koji je na neki način grub prema njima, a naročito ako je u pitanju fizička grubost. Svi načelno osuđuju nasilan odnos prema drugom polu, pogotovo kada se drugi pol doživljava kao slabiji, i isključuju takve nasilnike iz grupe, ali kada ga pitamo da li se druži sa dečacima koji su feminizirani i kakav je uopšte odnos mladih prema njima u svojoj vršnjačkkoj grupi, kaže da ih niko ne uznemirava, ali ih on ne smatra svojim društvom, jer s njima nema o čemu da priča zato što su “više kao devojčice”.
Priča o mladom fudbaleru i njegovom odnosu sa transrodnom osobom odjeknula je među kragujevačkim srednjoškolcima, ali kažu da čak ni o tome nisu ni sa kim pričali ozbiljno, “nego uglavnom kroz podsmevanje i zadirkivanje”.
Za Mihajla Ilića, maturanta Druge kragujevačke gimnazije nasilje nikada nije u redu, a posebno kada je reč o nasilju među mladima i u školi.
Mi nikada ne znamo šta ko trpi kod kuće, možda je nekome škola bezbedno mesto, a onda dođe i u školu i tu se oseća odvratno. Smatram da i mladi i odrasli ćute o nasilju svake vrste, pa i rodnom, ili ponavljaju: “Nije to ništa, nije to ništa…”, a kada se dešava nasilje zna da bude surovo. Po mom mišljenju društvo iskazuje i licemerje tolerišući nasilje ako dolazi iz nekih povlašćenih grupa, a stav treba da bude ne maltretirati nikoga generalno.
Ovaj mladi čovek kaže da zna za školske drugove u čijim porodicama ima nasilja. – Oni deluju preplašeno, istraumirano, a kada neko iz šale cimne ruku na njih oni se odmah uzmaknu. Jedan od njih mu se poverio, a na pitanje šta je preduzeo u vezi sa tim odgovara: “Ništa, šta ja mogu da učinim? Ljudi koji treba da učine nešto u vezi s tim, ne rade ništa, u ovoj zemlji. Čak i ako se desi nešto ekstremno zaboravi se posle nedelju dana i sistem ostaje isti. ” Priča i da ima drugaricu iz sportskog kluba koju je godinu dana tukao dečko. I u ovom slučaju nije ništa preduzeo, jer se to događalo pre nego što se on zbližio sa njom. Mladi, kaže Mihajlo, imaju i termin za nasilničko ponašanje prema ženama, odnosno za izgovore koji posle toga uslede.
To je neki “love bombing”. To znači da nakon što udare devojku, ovi momci se ponašaju najbolje na svetu, dok posle izvesnog vremena sve ne ponove. Kada se siledžije zaljube u nekoga spremni su da preduzmu bukvalno sve da bi došle do te osobe čak i da napadnu konkurenciju, a zapravo ne znaju da se ponašaju sa devojkama.
Foto: Glassumadije
Strahinja Tanasković, Mihajlov školski drug, smatra da se mladi među sobom targetiraju zbog fizičkog izgleda, govorne mane, porekla, nekog psihičkog problema ili prosto što se oblače drugačije od drugih, nose drugačije rančeve… Po njemu, u njihovim generacijama nema razlika da li se targetiraju muškarci ili devojke, mada su prema devojkama malo obazriviji. Socijalni uslovi u kojima odrastaju žrtve nasilja po Strahinji su često značajniji u odabiru žrtve. Odabiraju se oni koji nemaju toliko pozitivnu okolinu oko sebe, koji deluju bespomoćno, zbog toga pre žena nego muškarac. Žrtve nasilja koje odrastaju u imućnoj i obrazovanoj sredini čak i ako bivaju maltretirani neretko postaju ili ostaju “alfe” oko kojih se okuplja celo društvo, a ponekad i sami postaju nasilnici i tu nema razlike da li je u pitanju muško ili žensko.
Zapravo, pravi razlog omalovažavanja, ismejavanja, ponižavanja i fizičkog nasilja je različitost, drugačijost. I nije stvar čak ni samo u tome, već u konstantnosti kojom se omalovažavanje i ismejavanje ponavljaju, što slabiji ne mogu da izdrže, posebno ako su devojke, smatra ovaj maturant.
-Imam utisak da su ove generacije mladih bolje informisane ne samo o nasilju, da im je dostupnost informacijama putem interneta i posebno društvenih mreža olakšala pristup raznoraznim društvenim fenomenima, smatra Ivan Nedeljković, psiholog iz Prve kragujevačke gimnazije. – U tom smislu, mladi u Kragujevcu su uglavnom svesni postojanja rodno zasnovanog nasilja i prepoznaju važnost pitanja rodne ravnopravnosti, no ne čine mnogo da ga u svakodnevnoj komunikaciji (verbalnoj i neverbalnoj) izbegavaju i sprečavaju. Iako na verbalnom planu ogromna većina mladih prepoznaje i osuđuje rodno zasnovano nasilje, primećuje ga u svakodnevnom životu u svom okruženju, samo mali broj mladih je spremno da deluje i da se suprotstavi. Dakle, postoji jaz između svesti (znanja i prepoznavanja) i akcije.
Iako prepoznaju kao negativno i pograšno, mladi retko prijavljuju, sprečavaju i reaguju. Što je interesantno, čak i žrtve rodno zasnovanog nasilja retko ga prijavljuju. Doduše, to je mnogo češće nego u nekim ranijim vremenima, ali jedan deo mladih (oba pola) još uvek smatra da je u pojedinim situacijama opravdano da muškarac bude nasilan prema ženi, posebno kad su u emotivnoj vezi.
Naša iskustva iz škole govore da je u komunikaciji među vršnjacima, posebno u digitalnoj sferi, poslednjih godina primetan značajan porast nasilja. Mnogi mladi ne smatraju da su uznemiravanje, zloupotreba fotografija, osuda ličnih svojstava ili ponižavanje u grupama i na društvenim mrežama takođe oblici nasilja. Pritom, još uvek su prisutni rodni stereotipi i mladi se još uvek, momci u većoj, a devojke u manjoj meri, drže tradicionalnih uloga muškarca i žene što svakako utiče na njihovo ponašanje i stavove.
I za Nedeljkovića je poseban problem neprijavljivanje nasillja.
-Naše iskustvo govori da mladi nemaju poverenja u institucije, da smatraju da je teško dobiti pomoć i da svakako ta pomoć nije efikasna i da ne može da promeni stanje i nadoknadi štetu.
Prema izjavama nekih učenica koje su prijavile ovaj oblik nasilja, nije bilo zadovoljavajuće reakcije. Osim što su opomenuti i kažnjeni oni koji su učestvovali u etiketiranju, osudi i isključivanju iz grupe, nije bilo bitnih pozitivnih pomaka u njihovom ponašanju. Mladi ponekad ne prijavljuju nasilje jer se plaše reakcije vršnjaka, njihove osude, odbacivanja i sekundarne viktimizacije, zaključuje ovaj školski psiholog.
Iskustva kragujevačkih srednjoškolaca, i po tome se ne razlikuju od onih iz drugih sredina, upućuju na to da je rodno zasnovano nasilje deo komunikacije tokom socijalne interakcije mladih i kako je socijalna komunikacija složena i bogata, tako su i oblici nasilja složeni i isprepletani. Treba imati u vidu da se često ne mogu jasno razdvojiti različiti oblici nasilja, niti posebno definisati kao čisto verbalno, fizičko, digitalno, socijalno, seksualno ili rodno zasnovano nasilje. Određeni postupak dobija smisao unutar spečifičnog odnosa koji definišu nasilnik, žrtva i njihova okolina.
Gordana Jocić
Foto: Ilustracija
