Basara, zarez i oslobađajuća smrt

Sticajem različitih okolnosti i usuda, te mojih, jednako različitih, sloboda, poslednjih petnaestak godina se, na različite načine i u različitim svojstvima – Bog da prosti – bavim medijima. Između ostalog. Medijska scena u Srbiji se ponajbolje može opisati metaforama. Primera radi, zamislite jedan naočišćeni heavy-duty toi-toi toalet, dan nakon seoske slave, a da je ta seoska slava, na primer, Sveti Ilija, odnosno Aliđun. Dakle, 40 stepeni u hladu. Na pamet mi pada vašar u Tresiju, podno Kosmaja, na kojem svake godine nastupa i od strane zvanične SPC priznati autoritet za pitanja pravoslavnog duhovnog wellnessa, prepodobna Vesna Vukelić, u narodu poznatija kao Vendi. Sasvim u skladu sa duhovnim principima na temelju kojih se organizuju takve manifestacije, u narečenom toi toi zahodu može se, dan posle, naći svašta.

Pored primarnih elemenata, u i oko njega (jer većini, nakon nekog vremena upotrebe, zahod služi kao zaklon ili oslonac dok obavljaju posao van njega), tu će još biti i srče, upotrebljenih prezervativa i krvi, uložaka, te verovatno i papirnih ikonica i brojanica koje se u takvim prilikama dele “na blagoslov”. Evo, ovaj raspop opet huli, reći će neko. Nikako. Setite se, ovo je samo metafora za srpsku medijsku scenu na kojoj se u real-time-u sve to zajedno zaista može videti u prime-time-u. I to ne tek dan posle, nego i na dan, a bogme i uoči. Čega god. No, i da ovo sve nije tek metafora, “blagoslovu” je svakako pre mesto u toi-toi toaletu nego, primera radi, na glavi pripadnika “Škorpiona” koji s leđa strelja sedamnaestogodišnjaka pitajući ga podrugljivo: “Jesi jebo?” A na tim glavama je i te kako bilo blagoslova. Videli smo i to. U nekim drugim medijima, u prime time-ovima.

Razlog zbog kojeg sam ovu moju refleksiju o Basarinom Minority Report-u započeo pričom o medijima je njen podnaslov: Podcast. Podkasti su, naime, forma u kojoj je sve ono što je valjalo u medijima preživelo. Rizikujući da ispadnem konzervativan, reći ću da je podcast forma u kojoj je preživeo radio, a radio je verovatno, ako tako nešto ima smisla reći, najslobodniji klasični medij. Ili je bio najslobodniji, pre nego što je sav sadržaj iz njega isisao takozvani algoritam: max tri minuta lagane priče, tri minuta lagane muzike, i tako u nedogled, do besmisla i nazad. Ali to uopšte nije radio, to je algoritam. Radio je priča, lišena tiranije slike (što ne znači da je negde nikako ne sme biti), prepuna zareza. A zarezi su želja za smislom, kako reče Crnjanski.

Zarez je omiljeni Basarin intepunkcijski znak. Ostale Basara mnogo manje zarezuje. I to nije slučajno. Zato je Podcast u podnaslovu Minority Report-a mnogo više od (smislene) dosetke. Minority Report je uistinu literarni podcast. To je, kao što rekoh, priča lišena tiranije slike, prepuna zareza. Slika tiraniše, baš tako. Jer sa slikom se ne razgovara, ona ne zna za zarez. Zato je idolopoklonstvo, a to je klanjanje likovima ili slikama, toliko opasno. Onaj ko dovede sebe do toga da se klanja idolu, nije daleko od toga da u njegovo nemo ime prolije krv. A nema ubojitijeg oružja protiv idola od zareza…

Basara i u ovoj knjizi ruši idole. Navikli smo da to radi, bezmalo svakoga dana. Međutim, ono po čemu je Minority Report poseban je to što se u njemu Basara ustremio, pored Goga i Magoga sa kojima vazda ratuje, a to su srpski lumpen-imperijalizam i poltronstvo, i na unutrašnje idole. Čovek sklon introspekciji (a valjalo bi da smo svi takvi jer će nam svima kad-tad upravo naša unutrašnjost doći glave, i to bukvalno) zna da su ti unutrašnji idoli, iako suptilniji, ne manje opasni. Naprotiv, njihova mrzost i gnusoba upravo se i nalaze u toj njihovoj suptilnosti. Zato je, zbog tog razračunavanja sa unutrašnjim idolima, osnov ili potka Minority Report-a, makar prema mome sudu, sasvim lirska. I upravo to me je pogodilo u vezi sa ovim romanom. I to ne samo kao dugogodišnjeg Basarinog čitaoca, već kao nekoga ko je čitajući Basaru sazrevao, u najrazličitijim aspektima. I kao nekoga kome je literarni uzor postao prijatelj, i više od toga; Basara, da prostiš, kao neko ko te piše na spisak svojih duhovnih otaca na kojem ima svega dva-tri imena, jer sam, zahvaljujući tvome podsticaju, i sam književno prohodao.

No, da se vratimo unutrašnjim idolima.

Ustremiću se na glavnog među njima, na ono što sam razumeo kao ključno idejno uporište Minority Report-a. Već sam na jednom mestu, u sličnoj prilici, to i pomenuo, Minority Report se u filozofsko-teološkom smislu žanrovski može odrediti kao svojevrsni memento mori, kao delo kojem je u fokusu sećanje na smrt. E, sad, važno je napomenuti: i sećanje na smrt se, kao i sve drugo, može banalizovati. Svaki kult smrti je banalizacija smrti. A naši nacionalizmi su, treba li na to podsećati, u osnovi kultovi smrti. Ne, pravo sećanje na smrt nije nikakav kult smrti. Političko-religijski kult smrti u fokusu ima stvarne ili izmišljene žrtve predaka i u osnovi služi legitimisanju zločinačkih pretenzija u sadašnjosti, koje se tako predstavljaju kao osveta. Ne treba napominjati da sve to nema nikakve sa time kako su ti preci doživljali sebe i svet, pa i sopstvenu žrtvu, ukoliko je bilo. A čisto religijski kult smrti služi tome da bi strahom od bola i besmisla držao u pokornosti koja, gle čuda, može biti i te kako bolna i besmislena.

Pravo pak sećanje na smrt služi oslobađanju. Ono nije fascinacija tragikom moga nestanka, što je verovatno najsuptilniji oblik sujete, već je reč o nečemu što sujetu ima upravo za svoju primarnu metu. Zbog toga je autentično sećanje na smrt, kako to uvek biva u autentičnoj poetici, filozofiji i teologiji, jedinstvo suprotnosti: ono je istovremeno čin smirenja i čin pobune. I to najvažnijeg smirenja i najvažnije pobune: smirenja pred sobom i pobune protiv sebe. Sve drugo, svako razdvajanje ova dva, znak je krajnje infantilnosti.

I ne vidi se to samo u načinu na koji se Basara seća Albaharija i sebe. Vidi se to i u načinu na koji brutalno voli Ogriskovića i Prokića, vidi se u načinu na koji se smirava pred Monikinom zašivenom vaginom, onako kako bi kakav dječarac smireno i ushićeno stajao pred onom koja mu se upravo odšila. Samo što dječarac ne zna šta da radi, a Basara zna da je konačna mudrost u tome da se ništa ni ne radi. Jer takva je lepota, brutalna, drska, zašivena. Konac je zarez koji se nekako umetnuo u sliku. Moja smrt u nju ne može da uđe. Ali ne može ni da izađe.