Vršnjačko nasilje i dalje je jedan od najvećih izazova obrazovnog sistema u Srbiji. Iako škole sve češće primenjuju protokole i kaznene mere, stručnjaci upozoravaju da se ključ rešenja ne nalazi u sankcijama, već u razumevanju i prevenciji koja počinje mnogo ranije u porodici i učionici.
Univerzitetska profesorka i pedagoškinja Daliborka Popović ističe da deca agresiju ne uče spontano, već posmatranjem ponašanja odraslih.
„Kada odrasli ne prepoznaju nesigurnost, tugu ili potrebu za pažnjom, dete uči da te emocije prikriva ili ispoljava kroz agresiju. Prevencija nasilja nije pitanje discipline dece, već emocionalne pismenosti odraslih“, naglašava Popovićeva.
Prema njenim rečima, obrazovni sistem često posmatra decu kroz rigidne norme i kalupe, umesto da uvažava njihove individualne razlike.
Najveća greška je što decu odgajamo po obrascu kako “treba” da se ponašaju, umesto da ih vidimo kao jedinstvene ličnosti. Kada dete forsiramo da se uklopi u kalup, potiskujemo njegova osećanja, a to je osnova kasnijeg agresivnog ponašanja“, objašnjava profesorka.
Iako škole imaju timove i planove za prevenciju nasilja, oni često ostaju samo formalnost.
„Prosvetni radnici su zatrpani administracijom. Nedostaje im vreme i podrška da zaista razgovaraju sa decom i posvete se njihovim potrebama“, upozorava Popovićeva.
Dodaje da je najefikasniji oblik prevencije stvaranje pozitivne školske klime mesta gde deca osećaju poštovanje, sigurnost i podršku.
„Deca koja rastu u atmosferi poverenja i uvažavanja razvijaju empatiju i nemaju potrebu da dominiraju nad drugima“, kaže ona.
Profesorka naglašava da je nastavnik ključni model ponašanja za decu.
„Deca ne uče iz onoga što im govorimo, već iz onoga što vide. Ako nastavnik gradi autoritet na strahu, dete ne uči poštovanje, već mehanizam moći, a to je koren nasilja“, ističe Popovićeva.
Po njenim rečima, doslednost, pravednost i empatija su tri najvažnija alata svakog nastavnika. „Kada dete vidi da odrasli poštuje granice i druge ljude, uči isto to ponašanje.“
Prevencija nasilja ne može biti odgovornost samo škole, već zajednički zadatak porodice i institucija.
„Roditelji često doživljavaju školu kao kritičara, a ne kao saveznika. Kada se uspostavi saradnja i poverenje, dete se oseća sigurnije i zaštićenije“, kaže Popovićeva.
U zaključku naglašava da je borba protiv nasilja dugoročan proces koji zahteva društvenu podršku i promenu vrednosnog sistema.
„Cilj nije poslušno dete, već svesno dete koje zna da svaka akcija ima posledice. Kazna ne sme da ponizi, već da nauči. Ako kao društvo to ne razumemo, nastavićemo da lečimo posledice, umesto da sprečavamo uzroke“, poručuje profesorka Popović.
Radoslav Stanojević
