Rovatorka Zana

Da li nam je potrebno još dokaza da bismo shvatili šta se događa na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde se iza zidova jedne visokoškolske ustanove već godinama gomila javašluk, bahatost i samovolja rektorke i dela zaposlenih? U kojoj meri naša zainteresovanost da se suočimo sa ovim krucijalnim problemom određuje naš odnos prema činjenici da institucija, stvorena da obrazuje i razvija mlade ljude, biva pretvorena u privatno dvorište moći, bez kriterijuma,odgovornosti istida? Jer problem koji već dugo razjeda ovaj univerzitet danas doživljava svoju metastazu, i ako na njega ostanemo nemi, pristajemo da se urušavanje znanja, morala i budućnosti mladih proglasi za još jednu novu normalnost.

Kada mi je prije nekoliko godina jedan profesor ovog univerziteta rekao da u horizontali i vertikali na ovom univerzitetu radi uža porodica, ali i preko četrdeset rođaka tada aktuelnog rektora, sada pokojnog Ćemala Dolićanina, postalo je jasno da ova institucija funkcioniše kao porodično gazdinstvo, a ne kao javni univerzitet. Danas tim istim putem nastavlja njegova ćerka, rektorka Zana Dolićanin, okružena krugom poslušnih zaposlenih, koji su spremni da ćutanjem ili aktivnim saučesništvom održavaju sistem nepotizma i bahatosti. I sve to se finansira novcem građana, našim parama, dok studenti i profesori koji zahtevaju akademsku čestitost bivaju poniženi, ućutkani ili nasilno odstranjeni.

Kuriozitet su i podaci koji se ovih dana objavljuju o problematičnom školovanju rektorke Zane Dolićanin, fakultet je upisala sa 16 godina, diplomirala već u 22. godini, a njena karijera zatim je neverovatnom brzinom napredovala, i to bez ijednog ozbiljnog traga. O čudu zvanom ‘Zana’ niko nigde nikada nije čuo niti pročitao, što samo potvrđuje da se ovde ne radi o izuzetnosti, već o nameri da se jedna porodična loza održi na vrhu univerziteta. Pošto je univerzitet pretvoren u privatno gazdinstvo, očito je želja njenog oca bila da njegova ćerka, kada za to dođe vreme, nasledi rektorsku poziciju, a potom i njen brat, pa možda opet ona, pa drugi brat – i tako u krug, dokle god traje sistem u kojem su javne institucije talac porodičnih ambicija.

Rektori su ljudi za primer, ugledni akademski građani, koji zrače znanjem, intelektualnom toplinom i autoritetom; njihov glas ima snagu da uzdrma društvo i da ga usmeri ka višim vrednostima, to su rektori –  čuvari ugleda Univerziteta. A ono što danas gledamo na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru nije rektorka, već rovatorka Univerziteta, osoba koja ne gradi, već razgrađuje; koja ne vodi, već urušava; koja ne štiti interese studenata i profesora, već brani privilegije.

Ako ovakav model prećutimo, onda pristajemo da se znanje, etika i budućnost totalno degradiraju. DUNP je paradigmatičan primer kako se univerzitet urušava, kako su rovatori doveli instituciju na ivicu gašenja. A ipak, njegovo postojanje u ovom gradu i regionu nije samo lokalno pitanje, ono je nacionalno blago, jer univerzitet nije vlasništvo jedne porodice ili interesne grupe, već svih građana,  pre svega studenata koji u njemu traže znanje i budućnost.

Sinoć mi je iskočio video sa kadrovima koji tamo rade – penzioner do penzionera, svi uhlebljeni na još jednu profesorsku apanažu. Univerzitet je tako postao utočište za one koji su davno završili svoj profesionalni put, ali umesto da otvore prostor mladim i sposobnim ljudima, oni zauzimaju katedre i pozicije samo da bi sebi produžili privilegije i dopune penzije.

Studenti su jasno i glasno zatražili uvođenje prinudne uprave i to je danas jedino rešenje koje može da zaustavi dalje propadanje Univerziteta, spreči gubljenje akreditacije i sačuva makar deo ugleda ove ustanove. Sve drugo je odlaganje agonije i svesno guranje Državnog univerziteta u Novom Pazaru u potpuni sunovrat.

Svi profesori koji su proterani sa Univerziteta, mnogi od njih na najbrutalniji način – kroz mobing, potcenjivanje, etiketiranje i neviđene pritiske bili su zapravo prepreka, smetnja koju je trebalo ukloniti da bi rovatorka mogla da uspostavi potpunu kontrolu. A profesor na Univerzitetu nije običan radnik to je jedan od najvećih ljudskih resursa koje zajednica ima. Pre samo dvadesetak godina u ovom gradu mogli smo na prste jedne ruke da izbrojimo univerzitetske profesore, i upravo zato smo prema njima gajili izvanredno poštovanje. Danas ih je na desetine, ljudi koji su znanje sticali i usavršavali širom Evrope, koji su poneli iskustvo, ali i misiju da ga prenesu mladima. Jer profesor nije samo predavač  on je autoritet znanja, uzor i vodič. Upravo takve ljude, najvrednije koje Univerzitet ima, rovatorka je uklonila na najbizarnije načine, ostavljajući instituciju osiromašenu i obezglavljenu

Svi akteri našeg društva kojima je iskreno stalo do opstanka Državnog univerziteta u Novom Pazaru moraju uputiti zajednički i nedvosmislen zahtev za uvođenje prinudne uprave, to je danas jedini način da se DUNP spase od potpunog urušavanja, gubitka akreditacije i gašenja misije zbog koje je osnovan.