Rudar iz Crnca, Sinan Sejdović: Grad je robija, selo sloboda

U devetoj deceniji života, u Novom Pazaru, Sinan Sejdović prepričava priču koja je započela u selu Vučija Lokva, nastavila se pod zemljom u rudniku Crnac i danas traje u porodičnom okruženju sa suprugom Hadijom, sa kojom ima petoro dece i čak četrdesetoro unuka i praunuka. Njegov život je svedočanstvo epohe u kojoj su rad, priroda i međuljudsko poštovanje oblikovali čoveka.

Četrdeset godina u rudniku Crnac

„U rudnik Crnac sam se zaposlio 1969. godine, tražilo se sedam radnika, a stiglo je 350 molbi“, priseća se Sejdović. Dobio je priliku i ostao punih četrdeset godina, sve do penzionisanja 1998. godine, rudari su imali beneficirani radni staž.

Do posla je pešačio osam kilometara, kroz kišu, sneg, letnju žegu.

„Četiri decenije sam istim putem išao. Naučio sam da osećam prirodu, da predosetim vrijeme, oblake, miris vazduha. Priroda mi je bila učitelj. Vrlo je interesantno kako čoveka priroda oblikuje.“

Iako težak, rudarski posao bio je cenjen i poštovan, vozio sam lokomotivu koja je izvlačila rudu iz jame. „Radnik je tada imao dostojanstvo, to je bilo socijalističko vrijeme. Onda su došle čudne godine, nestalo je poštovanja, zavladala je mržnja, i sve je propalo, od društva do radnika.“

Selo, sloboda i izgubljeno zajedništvo

Sejdović je odrastao u velikoj porodici sa pet sestara i bratom, u selu koje je brojalo 45 kuća. „Radili smo sve – poljoprivredu, stočarstvo, povrtarstvo. Družili smo se, pomagali jedni drugima, išli na mobe. Selo je bilo pravo bogatstvo.“

Seća se kako je izgledao život bez struje. „Život je bio pod lambom, gasom, fenjerom. Moje ćerke su završile školu, učile su pod fenjerom. Struja je stigla tek 1983. godine, a godinu dana kasnije i put do Novog Pazara je uređen. Do tada smo sve išli peške – utorkom bi išli u Pazar, preko sela ,kupovali šta treba i opet se vraćali pešice. A Pazar je bio mali grad, skroman, drugačiji nego danas.“

U njegovim rečima oseća se nostalgija:

„Na selu čovek diše punim plućima, čuje ptice, vidi nebo. Svako jutro ima smisla. U gradu, čovek sam sebe zatvara u četiri zida, okružen betonom i zgradama. Grad je robija, a selo je sloboda.“

Seća se i kako su se komšije družile. „Muslimani i pravoslavci – svi smo poštovali jedni druge. Zajedno smo slavili bajrame, slave, svadbe. To je bilo vreme kada nije bilo mržnje, kada se živelo u slozi.“

Iako danas ima veliku porodicu i ponosan je na decu, unuke i praunuke, njegova misao se vraća na selo: „Odlazak iz sela je bila greška. Samo selo i priroda mogu da nas sačuvaju. Priroda nas je odgajila i ona je budućnost. Doći će vrijeme kada ćemo se opet vraćati na selo.“

Sinan Sejdović (foto: Fahrudin Kladničanin)

Setno sećanje na Jugoslaviju

Za Sejdovića, Jugoslavija je bila vreme u kojem je radnik imao dostojanstvo, a čovek osećaj sigurnosti i pripadnosti.

„Bilo je to vrijeme zajedništva, vrijeme kada se poštovao svaki čovek. Radnik je bio važan, društvo je stajalo iz njega“

Posebno se seća Josipa Broza Tita: „Ja sam i danas komunista, iako nije lako biti komunista. Tito je bio predsednik, njegovo ime kad se spomene mora da se ustane.“

Sa setom govori o tim godinama: „To je bilo vrijeme bez razlika, kada su ljudi disali kao jedno. Kada se danas setim Jugoslavije, setim se dostojanstva, bratstva i jedinstva i žao mi je što to vrijeme više nikada neće doći, žao mi je zbog generacije koja to ne razumije, i ne shvata o čemu pričam.“