Svi je znaju kao Rabiju iz Hrvatske – ženu koja čuva selo

U podnožju Gradine, Kome i Lokve, među zelenim obroncima i šumama, nalazi se selo Hrvatska. Na sredini sela, u njegovom živom srcu je kuća Rabije Usković, domaćice u sedmoj deceniji života, čije ognjište nikada nije utihnulo.

Ta kuća, jednostavna i topla, oduvek je bila mesto okupljanja i dočeka, gde su ljudi svraćali na razgovor, na čašu surutke i krišku svežeg hleba, ili čašicu domaće. Za Rabijinim stolom, kaže se, jeli su i putnici dalekih zemalja – iz Nigerije, Amerike, Kanade, Kuvajta, Indije i Norveške. „Ko jednom dođe, uvijek se vrati,“ priča Rabija kroz osmeh. „Jer ovde ne nudimo bogatstvo, nego dušu.“

Njen život teče u ritmu prirode jednostavno, ali ispunjeno. Svako jutro ustaje pre sunca, bez obzira na godišnje doba, i prvo odlazi do štale. Jedna krava, koju neguje kao člana porodice, daje i do dvadeset litara mleka dnevno, od čega Rabija pravi metanicu, sir, kajmak i surutku – sve po starim receptima, bez aditiva i mašina.

„Kad se nešto radi s merakom, i mlijeko ima dušu“, kaže ona, i pod njenim rukama to mleko zaista postaje gastronomski specijalitet.

Pored štale se prostire njena bašta, u kojoj sve raste „na prirodan način“. Paprike, šargarepe, paradajz, cvekla, boranija i pasulj niču iz zemlje koja, kako Rabija kaže, „plodi kad je poštuješ“. Ništa ne prska, ništa ne truje. „Zemlja daje koliko joj daš ljubavi“, dodaje mirno, brišući ruke o kecelju.

Panorama sela Hrvatska (Foto: Fahrudin Kladničanin)

Selo koje diše ljudskošću

Selo Rvatska broji oko trideset kuća i dvestapedeset stanovnika, raspoređenih u dva zaseoka Kaljin i Vrba. Nekada se, priseća se Rabija, išlo peške preko Gradine, Koma i Lokava do Novog Pazara – nosilo se mleko, sir i jaja, prodavalo ili menjalo, i vraćalo kući s ponosom i umorom. Danas mnogi od onih koji su otišli u grad, ponovo dolaze. „Uređuju svoju dedovinu, prave od starih kuća vikendice, ne daju zemlju“, kaže Rabija. „Jer nije to samo zemlja, to su koreni.“

U selu se pre nekoliko godina zajedničkim snagama podigla džamija, koja danas radi tokom ramazana i petkom. Imam dolazi iz Novog Pazara, a selo tada oživi. „To je bio san mnogih, osećala se neka potreba da se ima džamija, neka je, nikome ne smeta,“ kaže Rabija s ponosom.

Iako se Hrvatska nalazi na teritoriji Kosova, Rabija kaže da su Srbi i Bošnjaci oduvek živeli u slozi.

„Mi smo se oduvijek pazili,“ kaže tiho. „Kad je bilo teško, nismo jedni drugima leđa okretali. Na selu žive, prije svega, dobri ljudi.“, ističe Rabija.

Opština Leposavić je poslednjih godina asfaltirala većinu seoskih puteva, pa je sada lakše doći do Rvatske, ali put do srca sela i dalje vodi kroz iskren osmeh i otvorena vrata.

Uveče, kad padne tišina, meštani se okupe ispred Rabijine kuće. Pričaju o životu, zdravlju, snahama, politici, o starim danima.

„Svega ima, ali najviše smijeha,“ kaže Rabija. „Kad se ispričamo, lakše se zaspi, to nam dođe ko bensedin“

Na kraju dana, kad se u dvorištu ugasi svetlo, Rabija sedne pod orah i gleda prema planinama koje su je videle i devojkom i majkom i domaćicom. „Ne bih menjala ovo za ništa,“ kaže. „Na selu znaš šta ti je dan, znaš šta ti je sutra. Nemaš mnogo, ali imaš mir.“

Kroz blag osmeh, dodaje i ovu rečenicu koja sve govori:

„Nikad svoju kuću ne zaključavam. Kod mene je otvoreno i noću i danju. Ljudi se plaše, nešto ih strah. Mene strah nije.“

U selu Hrvatska nekada je bilo više od dvesta domaćinstava, a samo iz Leposavića polazilo je čak devet autobusa dnevno ka ovom selu i mesnoj zajednici Vračevo.

Danas, tih polazaka više nema.

Selo jeste dobilo nove puteve, ali autobusi su odavno završili svoju poslednju turu Leposavić – Rvatska – Vračevo.