Vesna Pešić: Kako je Srbija izgubila revoluciju koju je već dobila

Politička biografija Vesne Pešić pokazuje da u istoriji naroda presudan trag često ostavljaju ne oni koji broje mandate, već oni koji čuvaju principe. Zbog toga je njen glas i danas podsećanje da Srbija ima i drugačiji potencijal – onaj građanski, slobodarski i evropski. Posle 5. oktobra, kada je došlo do euforije promene, bila je jedna od retkih koja je glasno upozorila da demokratija ne može opstati ako se institucije ne reformišu, partijska država samo prerušava u višepartijski sistem, a tajne službe ostaju nereformisane i zatvorene

Zašto se institucionalne promene nakon 5. oktobra nisu dogodile odmah i kakvu je ulogu u tome imao sukob između Koštunice i Đinđića?

Vesna Pešić: Glavni problem tog perioda bio je sukob i svojevrsno „dvovlašće“ između Koštunice i Đinđića. Kada kažem da se institucionalno nije mnogo promenilo, razlog za to upravo leži u njihovom sukobu. Sve što je Đinđić želeo da sprovede, Koštunica je tada blokirao i zbog toga je dobio etiketu „legaliste“. Nije želeo da dozvoli izmene zakona, a novi ustav nije mogao da bude donet upravo zbog tih sukoba, jer ustav zahteva široki politički konsenzus.  Tek posle ubistva Zorana Đinđića, Koštunica je 2006. godine pokrenuo donošenje novog ustava. I tada je bilo problema, iako su ga formalno sve stranke podržale. Referendum je jedva prošao – izlaznost je bila mala, glasanje je trajalo dva dana, a čak je i patrijarh pozivao građane da izađu. Na kraju je ustav nekako proguran.

Iz kog razloga se nakon 5. oktobra nije dogodila stvarna revolucija i kako su sukob između Koštunice i Đinđića, uloga Crvenih beretki i sprege mafije, policije i politike sprečili institucionalne reforme?

Vesna Pešić: Otvoreni sukob između Koštunice i Đinđića zakočio je institucije i sprečio reforme. Koštunica je blokirao smenu šefa policije Radeta Markovića, što je omogućilo uništavanje ključne dokumentacije, dok su Crvene beretke i njihov komandant Legija postali faktor izvan kontrole. Isporučivanje Miloševića Hagu dodatno je zaoštrilo sukob, a bezbednosne strukture, vojska i policija ostale su netaknute. Zato se kaže da „6. oktobra“ nije bilo, sistem je preživeo, promenila se samo garnitura.

Pobuna Crvenih beretki u Kuli pokazala je vezu mafije, policije i politike, iz koje je proizašlo i Đinđićevo ubistvo. Petooktobarske promene su bile deo i revolucije, zašto nije uspela, pa premijer je ubijen.

Kako se politička situacija u Srbiji nakon 5. oktobra može uporediti sa današnjim vremenom i šta su glavni razlozi zbog kojih se zemlja stalno vraća istim autoritarnim obrascima?

Vesna Pešić: Nema pravog poređenja sa današnjim vremenom kao da stalno gledamo isti film. Srbija se neprekidno vraća pred istu tarabu autoritarne vlasti, i uvek se kreće iz početka. Razlog tome je što Srbija nikada nije uspela da se oslobodi nacionalizma, odnosno onoga što bi Milo Lompar nazvao srpskim integralizmom. Danas je situacija još gora, imamo blokade i izlazak na ulicu, ali to je više čista magla: ništa nije jasno definisano, niti postoji jasna predstava gde bi to trebalo da vodi. Možemo ići parcijalno, po pojedinim pitanjima, ali nikako ne može da se uklopi u šemu kako neko zamišlja. Ovo je, zapravo, više istorijska priča nego čista analitika. Predaja Miloševića Hagu, koju je odradio Đinđić, bila je izuzetno komplikovan događaj. Mnogo o tome piše u knjizi Čede Jovanovića, on je bio taj koji je faktički uhapsio Miloševića. A pitanje „ko je on zapravo bio?“ ostalo je do danas nejasno. Ono što jeste jasno za sve „prljave poslove“ oko Đinđića, Čeda je bio zadužen.

Petooktobarska revolucija pretvorila se u politički rat u kome je jedna strana branila prošlost, kontinuitet i „poseban“ put Srbije, a druga je zastupala revoluciju, napuštanje prošlosti i integrisanje Srbije u Evropsku uniju.

foto EPA PHOTO EPA/AYPP/SS/kr

Da li je zapravo već 2000. bilo jasno da DOS nije imao jedinstvenu viziju Srbije i da je projekat urušavanja starog sistema počeo da propada iznutra?

Vesna Pešić: Po meni, ključne promene nisu bile samo u političkoj sferi. To „prvo nestabilno vreme“ završilo se ubistvom Đinđića i preuzimanjem vlasti od strane Koštunice, ali mnogo značajnije od toga bilo je potpuno preoblikovanje klasne strukture društva, odnosno onoga što se blaže naziva socijalna stratifikacija. Tu se dogodile velike promene, ali suštinski ideologija je ostala ista. Miloševićeva ideologija nije promenjena, ona je preživela i nastavila da oblikuje društvo sve do danas.

Ovo je oteta država i sistemska korupcija razjeda Srbiju. Umesto da se država oslobodi i institucionalno izgradi, ona je privatizovana od strane uskih političko-ekonomskih elita, što je otvorilo prostor za produžetak autoritarnog obrasca.

Zašto su Miloševićeve službe preživele i nisu bile stavljene pod kontrolu ni odmah nakon 5. oktobra 2000. godine, ni kasnije kada je izabrana nova Vlada?

Vesna Pešić: Opstanak Miloševićevih službi neposredno se vezuje za to što je 5. oktobar protekao mirno i bez krvi. Predstavnici Demokratske opozicije Srbije su se dogovorili sa vrhovima Miloševićevih aparata da ne pucaju na narod, i time je omogućena smena vlasti bez žrtava. Međutim, cena tog dogovora bila je visoka – službe su izdale Miloševića, ali su se odmah ponudile novoj vlasti, sačuvale svoje položaje i moć, a preuzete su bez suštinskog reformisanja, uz tek površinske kadrovske promene. Taj prećutni sporazum, iako je imao za cilj da se izbegne krvoproliće, ostavio je hipoteku na sve vlasti koje su došle posle.

Nije bilo lustracije, pravosuđe nije reformisano, nije oduzet nelegalno stečen ekstraprofit, a korupcija i privatni politički interesi nastavili su da oblikuju politički sistem. Službe su opstale jer su se prilagodile i bile prihvaćene od nove vlasti, ali upravo je to kasnije blokiralo suštinske promene.

Kako se vrednosni rascep između Koštunice i Đinđića odrazio na prirodu i domete petooktobarskih promena?

Vesna Pešić: Ako uzmemo u obzir vrednosni rascep koji se tada prelamao, pre svega oko Haga i politike podzemlja, moglo bi se reći da je prava mera oktobarskih promena bio Koštunica, a ne Đinđić. Gotovo ništa od onoga što je Đinđić zastupao kao „modernista“ nije došlo do izražaja tokom samih petooktobarskih zbivanja. Nacionalno pitanje ostalo je potpuno nedirnuto, jer u tom trenutku nije bilo popularno kritikovati srpski nacionalizam. O ratovima, zločinima i Hagu tada se nije govorilo ni reč. Čak ni sam Đinđić nije uvek imao dosledan stav prema nacionalizmu koristio ga je pragmatično, kad mu je odgovaralo.

Vrhovna legitimacijska matrica koju je uspostavio Milošević svojom nacionalističkom revolucijom krajem osamdesetih godina nije se mogla lako i brzo promeniti. To pokazuje i današnja situacija.

Na koji način neuspeh opozicije da se distancira od Miloševićeve politike, obnova partijske države i nereformisani aparati vlasti objašnjavaju ograničeni domet demokratske tranzicije posle 5. oktobra?

Vesna Pešić: Karakter 5. oktobra teško je jednoznačno odrediti bio je istovremeno revolucija, sporazum opozicije i vlasti i smena garniture. Ubrzo se pretvorio u politički rat: jedna strana branila je kontinuitet i „poseban put Srbije“, dok je druga zagovarala evropske integracije. Suštinske promene, nažalost, izostale su iz tri ključna razloga. Prvo, opozicija nije uspela da izađe iz Miloševićeve nacionalne i ratne politike. Napustila je svoje autentične programe i tako ostala zarobljena u tom traumatičnom krugu, bez prave transformacije. Drugi razlog je obnova partijske države. Vlast se pretvorila u neku vrstu višepartijske diktature, gde je svaka stranka dobila svoju parcelu moći kojom je upravljala potpuno nekontrolisano. To je dovelo do ogromne korupcije, privilegija i urušavanja vladavine prava. Treći razlog jesu netransformisani aparati vlasti. Tajne službe i aparati represije nikada nisu reformisani, već su ostali politizovani i netransparentni. Time su stvoreni paralelni centri moći, što je onemogućilo istinski raskid s Miloševićevim režimom i dovelo do toga da demokratija ostane samo fasada.

Važno je reći da jedan veliki rezultat 5 oktobra je da smo tada prvi put osetili da demokratija znači fer i poštene izbore. Važno je reći da su rudari Kolubare 5. oktobra probili zid straha i pokazali da režim više ne kontroliše državu, postavši ključni katalizator otpora

Da li je 6. oktobar bio propuštena istorijska šansa da se u Srbiji uspostavi vladavina prava i izvrši dublja društvena transformacija, ili je takav ishod bio nemoguć zbog političkih i međunarodnih okolnosti tog vremena?

Vesna Pešić: Za mene je 6. oktobar zamišljen i željeni događaj koji se, nažalost, posle 5. oktobra nije dogodio, a mogao je. Ljudi su ga očekivali jer je postojala nada da će Peti oktobar biti početak jedne velike revolucije. Međutim, ispostavilo se da je to bila samo popravka sistema, a ne potpuna promena. Ta popravka donela je važne stvari: pad Miloševićeve autokratske vlasti, uvođenje demokratije, građanskih i medijskih sloboda, izlazak iz međunarodne izolacije. Srbija se ponovo vratila na svetsku scenu i u međunarodne institucije. To je bio ogroman iskorak i Peti oktobar je to obećao  i uglavnom ispunio. Ali tu se stalo. Nije došlo do onog najvažnijeg, a to je uspostavljanja vladavine prava. Najveći uspeh tog perioda bio je predaja svih optuženih Haškom tribunalu i dobijanje kandidature za EU.

 6. oktobar je trebalo da donese dubinsku transformaciju društva, pravi raskid sa starim nasleđem. Ali taj dan nikada nije došao.

Kuda Srbija ide danas, i da li društvo može odgovoriti na izazove ili ga tek čekaju nova razočaranja?

Logično je da, ukoliko neka zemlja želi razvoj, prirodno teži ulasku u EU, jer Unija daje ogromne donacije, a deo tih sredstava dobija i Srbija. Članstvom u EU dolaze sredstva koja pomažu državi u jačanju institucija, stabilizaciji sistema i unapređenju kvaliteta života građana.Kosovo je bilo jedan od ključnih uslova za evropske integracije. Ova vlast je po tom pitanju uradila sve što se od nje tražilo, i za to im treba odati priznanje. Briselski sporazum faktički je bio oblik priznanja Kosova. Zapadne države su razvijene i tamo odlazi najveći broj naših građana. Imamo veliki odliv stanovništva, niko masovno ne ide u Kinu, Rusiju ili zemlje BRIKS-a, već u zapadne razvijene države.

Zato je sasvim normalno da i mi težimo tom pravcu, jer ne pripadamo grupi nerazvijenih zemalja koje ne nude nikakvu perspektivu. EU nije razočarenje i nikad biti neće.

Fahrudin Kladničanin