Nasilje u porodici u Novom Pazaru već godinama ostaje gorući, ali često prećutani problem. Grad sa više od sto hiljada stanovnika, u kojem dominira patrijarhalni društveni model, suočava se sa porastom prijavljenih slučajeva nasilja, ali institucionalna i sistemska podrška žrtvama gotovo da ne postoje. Iako je 2024. godine zabeležen slučaj femicida, ovaj tragični događaj nije bio dovoljan da pokrene suštinske promene u sistemu zaštite žena. Novi Pazar nema sigurnu kuću za žene koje žele da napuste nasilno okruženje, niti postoje ženske nevladine organizacije koje bi mogle da pruže kontinuiranu psihološku i pravnu pomoć. Poseban problem predstavlja i činjenica da je SOS telefon, koji je dve decenije bio jedina linija podrške za žrtve nasilja, prestao sa radom, čime su žene ostale bez osnovnog i često jedinog kanala za pomoć.
Stručnjaci upozoravaju da nedostatak mehanizama zaštite u sredini u kojoj se nasilje često smatra „porodičnom stvari“ dodatno otežava prijavljivanje zlostavljanja. Žrtve se, suočene sa strahom, osudom okoline i nepoverenjem u institucije, često odlučuju na ćutanje. Posledica toga je visoka stopa neprijavljenih slučajeva, dok se nasilje u brojnim porodicama ponavlja iz godine u godinu.
U prvih šest meseci 2025. godine na području Novog Pazara prijavljeno je 230 slučajeva nasilja u porodici, pokazuju podaci Područne policijske uprave. U 63 slučaja policija je podnela zahtev za hitno privremeno udaljenje učinioca iz stana, dok je u 167 slučajeva izrečena mera zabrane kontaktiranja i prilaska žrtvi.
Tanja Ignjatović. Foto: Medija centar Beograd
Kako za naš portal ističe Tanje Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra, razlika između ukupnog broja prijava i broja procena rizičnih događaja na nivou Srbije iznosi oko 25 odsto, dok u Novom Pazaru podaci ukazuju na nešto drugačiju praksu. Ona pretpostavlja da je policija u svim slučajevima gde je procenjen rizik izdala hitne mere, ali napominje da nema podataka o tome u koliko slučajeva su isti učinioci ponovili delo. Ignjatović dodaje da se uočava i manji broj naređenja za udaljenje učinioca u odnosu na ukupan broj izrečenih hitnih mera. Dok je u Novom Pazaru taj odnos 27 odsto, prosek na nivou Srbije iznosi 46 odsto.
Podaci Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Pazaru dodatno osvetljavaju složenost problema. U prvih šest meseci ove godine podneto je svega 21 krivična prijava zbog nasilja u porodici, tri su odbačene, nije zaključen nijedan sporazum o priznanju krivice, a donete su samo dve osuđujuće presude. Programska direktorka JUKOM-a Milena Vasić smatra da ovi podaci jasno ukazuju na ozbiljan raskorak između broja prijava, izrečenih hitnih mera i pokrenutih postupaka. Ona naglašava da ostaje otvoreno pitanje šta se dešava sa slučajevima u kojima su hitne mere izrečene, a krivične prijave nisu podnete.
Vasić objašnjava da praksa pokazuje kako tužilaštva najčešće ne pokazuju spremnost da se bave slučajevima psihičkog nasilja ukoliko nema vidljivih telesnih povreda. Tek kada povrede postoje, tužilaštvo najčešće reaguje, dok žrtve psihičkog zlostavljanja ostaju nezaštićene. Dodaje i da je za efikasniju zaštitu neophodna bolja koordinacija policije i tužilaštva, kao i doslednije predstavljanje slučajeva od strane policijskih službenika.
Na osnovu dostupnih podataka jasno je da je sistem zaštite žrtava i dalje nedovoljno delotvoran. Na 230 izrečenih hitnih mera podneto je svega 21 krivična prijava, što ukazuje na ozbiljan problem u procesuiranju nasilja u porodici. Stručnjaci upozoravaju da broj prijavljenih slučajeva već godinama stagnira, što govori da postojeće mere nisu dovoljne i da je potrebna veća posvećenost svih nadležnih institucija, kao i brže i odlučnije reakcije u cilju zaštite žrtava i efikasnijeg kažnjavanja počinilaca.
Podaci za Srbiju dosledno pokazuju da je najčešći oblik porodičnog i partnerskog nasilja povezan upravo sa partnerskim odnosima, bilo da su u pitanju aktuelni ili bivši bračni i vanbračni partneri. U 67 odsto slučajeva nasilje prema ženama počine njihovi sadašnji ili bivši partneri, dok su u 23 odsto slučajeva počinioci muški srodnici – najčešće sinovi, očevi, braća i zetovi. Kada su muškarci žrtve, nasilje najčešće dolazi od njihovih sinova, očeva i braće, a u 22 odsto slučajeva od strane partnerki, dok u 15 odsto slučajeva nasilje čine druge ženske srodnice poput majki, ćerki ili snaha.
Organizacije koje se bave zaštitom žrtava nasilja upozoravaju na problem potencijalne prakse da policija ponekad registruje odbrambene reakcije žena kao nasilje prema učiniocu, što može dovesti do izricanja hitnih mera i žrtvi i nasilnicima. Takav pristup dodatno otežava položaj žena koje se već nalaze u rizičnim situacijama i može umanjiti njihovu spremnost da prijave nasilje. Svi ovi podaci ukazuju na ozbiljne nedostatke u sistemu zaštite žrtava.
Velika razlika između broja prijava, izrečenih hitnih mera, pokrenutih postupaka i donetih presuda pokazuje da institucije i dalje ne reaguju dovoljno odlučno i koordinisano. Stručnjaci saglasno ocenjuju da je neophodno jačanje saradnje policije, tužilaštava i socijalnih službi, doslednija primena zakonskih mehanizama i brža reakcija nadležnih organa kako bi se žrtvama nasilja pružila efikasnija zaštita i obezbedilo pravično procesuiranje počinilaca.
