Novi roman Svetislava Basare „Đinđić – memoari s onu stranu groba“ zasnovan je na jednostavnoj, ali snažnoj ideji: šta bi se dogodilo kada bi ubijeni premijer dobio priliku da sam ispriča svoju priču? Odgovor, međutim, prevazilazi biografiju. Ovo nije roman o jednoj ličnosti, već o mentalitetu koji je tu ličnost – i mnoge pre nje – uklanjao metkom.
Ovo je knjiga o Srbiji – ovoj i ovakvoj. Repovima koji se vuku više od jednog vijeka, o kontinuitetima koji se nikada ne prekidaju nego samo presvlače uniforme i menjaju parole. Likovima koji bestidno haraju, vladaju, preživljavaju svaku vlast i ideologiju. Narodu koji pristaje na sve – uvijek i u svakom trenutku – pod uslovom da se od njega ne traži da misli. Basara ne piše politički pamflet, iako bi ga mnogi najradije tako pročitali. On piše anatomiju iluzije. U jednom od najupečatljivijih pasusa, njegov Đinđić gotovo autoironično priznaje naivnost: kako je, uprkos „do grla zasranom, temeljno kriminalizovanom, u zlo ogrezlom, do srži korumpiranom, bipolarno poremećenom društvu“, poverovao da je moguće izvršiti preobražaj brzom operacijom razuma. Ta naivnost nije samo politička greška, ona je sudar racionalnog projekta sa mentalitetom koji racionalnost doživljava kao prijetnju.
Drugi sloj romana još je mračniji. Ideja da su „svi znali“ da dolazi atentat, osim onih kojima je bio namenjen, otvara pitanje kolektivnog saučestništva. U Srbiji se, sugeriše Basara, tragedije nikada ne dešavaju iznenada, one dugo sazrevaju u atmosferi ćutanja, kalkulacije i podmuklog zadovoljstva što će neko „ambiciozan“ biti uklonjen. Atentat nije samo zločin, već vrhunac jednog mentalnog i moralnog procesa. Posebno oštar je prema institucijama koje pretenduju na moralni monopol. Njegova ironija, često brutalna, razobličava mehanizme duhovne i političke simbioze, tamo gde bi trebalo da postoji savest, nalazi se interes, a tamo gde bi trebalo da postoji odgovornost, nalazimo apologiju sile.
Basarin stil je prepoznatljiv, sarkastičan, na momente esejistički, sklon hiperboli i groteski, ali istovremeno precizan u dijagnozi. Njegov Đinđić sa one strane groba nema aureolu mučenika, već ima lucidnost posmatrača koji je tek nakon smrti oslobođen iluzija. Zato je ova knjiga neprijatna. Ona ne postavlja pitanje ko je pucao, nego zašto je bilo moguće pucati. Ne pita ko je vladao, nego zašto se uvijek vlada na isti način. I ne pita zašto su pojedinci loši, nego zašto društvo uporno proizvodi iste obrasce.
Obračunava se Basara u ovom romanu sa mnogima na sebi svojstven – basarovski način. Srpskom pravoslavnom crkvom, tim pravoslavnim “Energoinvestom”, i njenom istorijskom i političkom ulogom, sa korumpiranim sveštenstvom, političarima večitog tranzicionog tipa, akademicima koji su naučili da ćute u pravom trenutku, sa novinarima koji su profesionalno prilagodljivi svakoj vlasti. Ne štedi ni takozvanu „euromahalu“, njen salonski moralizam i samozadovoljni krug dvojke koji veruje da je ironijska distanca isto što i politička hrabrost. Zahvata čitav spektar, od nacionalnog šenlučenja do liberalne autosugestije i sve ih podvrgava istom postupku: izvrće ih naglavačke.
Ali ono što najviše uznemirava jeste način na koji to radi. On se smeje. I to je taj opasan smijeh. Malo je pisaca koji kroz humor uspeju da proizvedu nelagodu. Basarin humor nije utešan, zabavljački, već onaj koji razara komfor i razotkriva mehanizam samozavaravanja. Dok se smejete, shvatite da ste prepoznali obrazac – možda čak i sopstveni. U tom izokretanju stvari, u toj grotesknoj optici, krije se i najveća snaga romana: niko nije potpuno nevin, ali niko nije ni karikaturalno zlikovac. Sistem opstaje upravo zato što svi u njemu učestvuju, neko iz interesa, straha, komfora, a neko iz puke navike.
Kada Basara u romanu napiše: „Koliko god istina u Srbiji bila bezuba, koliko god joj smrdelo iz usta, moralo joj se stati na put. Po svaku cenu. Moralo se pribeći kontroli štete. Moralo se spinovati“, on ne govori samo o političkom marketing, već o strahu od istine kao takve. U toj slici „bezube“ istine krije se čitava dijagnoza društva. Istina je slaba, zapuštena, neugledna, ali i takva predstavlja opasnost. Ne zato što je moćna, već zato što je uporna. U društvu koje počiva na mitovima, poluistinama i ritualnom zaboravu, čak i oslabljena istina deluje subverzivno. Zato se pribegava „kontroli štete“ i spinovanje pretvara u nacionalni sport. Nije važno šta se dogodilo, već kako će biti upakovano, a ni ko je odgovoran, važnije je kako će se odgovornost razvodniti, preusmeriti, relativizovati.
U jednom trenutku Basara udara i šire, van naših lokalnih mitologija: „Rusi vekovima uvaljuju Potemkinova muda umesto bubrega kome god stignu – to im je nacionalni program, strategija, biznis plan – ali Rusima se mudo umesto bubrega uvaliti ne može.“ Ova gruba, gotovo kafanska metafora zapravo je precizna politička slika. Aluzija na „Potemkinova sela“ – lažne fasade moći i napretka – pretvara se u širu priču o imperijalnoj iluziji kao izvoznom proizvodu. Basara sugeriše da je obmana deo državne tehnologije, pažljivo negovane i strateški plasirane. Ali poenta je u drugom delu rečenice: Rusima se to isto ne može prodati. Drugim rečima, oni vrlo dobro znaju kako sistem funkcioniše, jer su ga sami konstruisali. Obmana je namenjena spolja, dok se unutra održava svest o realnoj hijerarhiji moći. U tom ogledalu, Basara zapravo pita: a ko je ovde kupac? Ko pristaje da mu se uvaljuje fasada umesto stvarnosti? I zašto uporno verujemo u kulise, čak i kada se iza njih jasno vidi praznina? Njegova ironija je sirova, ali nije proizvoljna. Ona provocira jer razbija sentimentalnu predstavu o „velikom bratu“, o geopolitičkoj romantici i istorijskim savezima. Basara napada mit najžilaviju političku valutu u Srba.
Upravo zato ga nacionalisti, ljotićevci i razne varijante srpskih integracionalista ne podnose, ali ga redovno čitaju i konzumiraju. Ne zato što ih vrijeđa, nego zato što im razara temelj. Njegova ironija je nemilosrdna prema konstrukcijama na kojima počiva njihova ideologija, prema mitu o večitoj žrtvi, istorijskoj izuzetnosti, moralnoj nadmoći bez odgovornosti, mitskim bojevima i neprekidnim zaverama, junacima koji nadživljavaju istoriju, famoznim „DNK kodovima“ koji navodno objašnjavaju sudbinu naroda, o „svetovima“ koji se crtaju po mapama prije nego što postoje u realnosti, pa i tom famoznom „srpskom svetu“ kao političkom projektu zamaskiranom u sudbinu. Jer „srpski svet“ nije nova ideja. On je samo savremena formulacija stare geopolitičke fantazme, one koja se nekada sabirala u liniji Karlobag-Ogulin-Karolac-Virovitica, u kartografskom snu o prostoru koji prethodi stvarnosti, teritoriji koja se najpre osvoji u rečenici, pa tek onda pokušava u istoriji. Basara takve projekte razara tamo gde su najosetljiviji – u jeziku. Ne podsmehom radi efekta, nego smijehom koji razotkriva. Suočava ih sa avetima prošlosti koje prizivaju, rečnikom koji su nasledili i mitomanskom ekstazom o „nebeskom narodu“ koja se uvek aktivira kada ponestane realnih odgovora. Upravo u toj tački Basara postaje opasan po miiotvorce: jer im oduzima uzvišenost i vraća ih u običnost – prnje i blato.
Basara u romanu stalno citira i oživljava, između ostalog, i „Kjosića“ – namerno izvrćući prezime Dobrice. Ta blaga grafijska deformacija nije slučajna, jer je to basarovski postupak demitologizacije: spuštanje „oca nacije“ iz panteona u prostor ironije. On nije bio samo pisac, već ideolog i politički autoritet koji je, od pozicije disidenta do pozicije prvog predsednika SRJ, učestvovao u oblikovanju nacionalnog narativa kraja 20. vijeka. Njegove teze o „ugroženosti“, istorijskoj nepravdi, nacionalnom pitanju kao trajnoj drami, duboko su uticale na političku imaginaciju devedesetih. Basara upravo to problematizuje: političku metafiziku koja je iz njega proistekla. Ćosić je, u toj interpretaciji, jedan od ključnih arhitekata mentalnog okvira u kojem je nacija postala vrhovna kategorija, a odgovornost pojedinca potisnuta u drugi plan. Kada se istorija pretvori u stalnu optužnicu protiv sveta, onda svaka politika može da se predstavi kao odbrana.
I zato pitanje koje roman postavlja nije personalno, nego suštinsko: šta je, zapravo, Đinđić Basari? I šta je Basara Đinđiću? I najzad – šta je Đinđić Srbiji?
Za Basaru, Zoran Đinđić je figura razuma u nerazumnom vremenu. Eksperiment. Pokušaj da se politika vrati u sferu racionalnog, da država postane mehanizam, a ne mit. Đinđić je simbol sudara između modernizacije i mentaliteta koji modernizaciju doživljava kao bolest.
A šta je Basara Đinđiću? Možda ono što Đinđić više nije mogao biti sam sebi – hladni analitičar poraza. Pisac koji sa distance, iz ironijske optike, pokazuje gde su bile iluzije, naivnost, precenjena vera u sposobnost društva da se promeni. Basara mu daje glas „s onu stranu groba“ upravo zato što mrtvi više nemaju obavezu da budu taktični i pragmatični.
A šta je Đinđić Srbiji?
Srbija je preživela ubistvo Zorana Đinđića. Ali pitanje nije da li smo preživeli njega, već da li smo napustili ono što je predstavljao.
Đinđić je tražio brzu i doslednu modernizaciju, jasnu evropsku orijentaciju, razgradnju sprege politike, kriminala i bezbednosnih struktura, izgradnju funkcionalne države umesto beskrajnog pozivanja na patriotizam. Umesto mita – reforma. To je bio sudar dva modela Srbije, jedne koja hoće uređene institucije i odgovornost, i druge koja promene stalno odlaže, relativizuje ili sabotira. Zato je ova dilema uvek aktuelna: da li je njegova politika poražena metkom ili našom ravnodušnošću? Da li zaista želimo državu zasnovanu na zakonu i radu, ili nam više odgovara trajna tranzicija i nedovršena država u kojoj niko nikada nije kriv.
Metak koji je 12. marta pogodio Zorana Đinđića nije ispaljen tog dana. Putovao je godinama prije nego što je stigao do tela premijera. Putovao je kroz politiku mitologije i memoranduma, ideologije koje su naciju uzdizale iznad zakona, mitinge i šatore, mafijaške sprege i razaranje države. Putovao je kroz ratove i spaljene gradove, kroz Vukovar, Sarajevo, Prištinu, Srebrenicu. Bio je u koloni izbeglica tokom Oluje, traktorima koji su napuštali Krajinu, u ljudima koji su preko noći postali suvišni. Lutao je između Pala i Beograda, fronta i televizijskog studija. U praznim rafovima i redovima za hleb, hiperinflaciji koja je brisala plate i štednju, uličnoj prodaji benzina iz plastičnih flaša, u švercu i ratnom profiterstvu. Izgubljenim generacijama mladih koji su umesto budućnosti dobili mobilizaciju, sankcije i beznađe. Zapaljenim kućama, uništenim životima, u odlascima bez povratka. Bio je u poricanju zločina i u atmosferi u kojoj je svaka kritika proglašavana izdajom, a svaka težnja ka normalnosti – slabošću. Sistemu u kome su institucije razgrađivane, zakon relativizovan, a nasilje postajalo politički instrument. Taj metak bio je posledica duge pedagogije mržnje, laži i nekažnjivosti. Fizički čin bio je samo završni trenutak procesa koji je društvo godinama tolerisalo, opravdavalo ili prećutkivalo. Metak je bio svuda. I zato nije pogodio samo jednog čoveka – pogodio je poslednju šansu da se taj krug prekine.
Fahrudin Kladničanin
