Jednom smo iz Beograda krenuli za Sarajevo, pa smo preko Romanije stotinu puta ponovili istu pesmu – onu Halidovu, „Romaniju“. U horu smo, Violeta, Sanja, Staša i ja, pevali o hladnoj vodi, o usnama vrelim, želji da se kući vratimo ranije, svim onim ljubavnim jadima koje samo Halid zna da pretvori u melodiju koja peče i leči u isti mah.
Halid Bešlić je rođen na Romaniji, tako da su njegova pluća i njegov glas bili odraz te snažne, veličanstvene bosanske planine. Iz tog daha planine, iz grada Sokolca, Halid se vinuo u nebo i decenijama svojim glasom zavodljivo ljudima prenosio najdublje emocije, one koje se ne izgovaraju, nego osećaju.
U Beogradu se danas nebo natmurilo i kiša je padala kada je u Sarajevu melek smrti uzimao dušu Halida Bešlića. U ovom gradu, u kojem je beograđanka mala i njena zanosna ljubav, zbog koje se taj čovek majci u Bosnu vraćao – kiša je padala i grad se oprostio.
Halidove pesme bile su poglavlja jedne velike bosanske sage o ljubavi, ponosu i ljudskosti. Kada bi zapevao „Miljacku“, svako bi osetio da i sam hoda uz tu reku, da čeka onu ljubav koja ne dolazi, a ipak ne prestaje da se nada.
U „Neću, neću dijamante“, odbijao je lažni sjaj sveta kao da je znao da sreća nije u bogatstvu, nego u srcu koje voli. A kad bi zapevao „Ja bez tebe ne mogu da živim“, to više nije bila pesma nego molitva, vapaj svakog čoveka koji zna da je ljubav istovremeno rana i lek. „Sve sam ti dao u ovom svetu stradanja“, ogolio je dušu, to je pesma muškarca koji je dao sve, i ostao prazan, ali ponosan. U njoj se čuje cela Bosna: bol, ponos, i tišina čoveka koji ne zna da mrzi.
Sa pesmom „Okuj me care“, Halid je bio prkosan, ali i nežan glas naroda koji je naučio da se smeje i kad ga boli. „Snegovima hladnim dolaze“, osećala se slutnja starosti, tišina zrelih godina i mir onoga koji zna da odlazi, ali ne žali. Sve su uostalom njegove pesme, bile posebne životne priče.
Koncerti Halida Bešlića bili su katarza, zajednička molitva, prostor u kojem se duša čistila i srce ponovo učilo da voli. Kad bi Halid izašao na binu, nije to bio nastup, nego susret čoveka i naroda.
Publika nije dolazila samo da ga sluša već da se ispovedi, da kroz njegove pesme pronađe mir, oproštaj, sećanje i nadu. Da se isplače, onako ljudski. Ljudi bi se grlili, neznanci bi postajali braća, a suze bi se mešale s osmesima. U tom zanosu, dok bi njegov glas uzleteo, činilo se kao da i planine dišu s publikom, kao da cela Bosna peva kroz njega. I peva.
On je znao da ljubav nije savršena, da je ponekad teška, umorna, neizgovorena, ali da je upravo u toj nesavršenosti njena svetost. Njegov glas nas je učio da volimo i kad boli, da se vraćamo i kad sve izgleda izgubljeno, da u svakom „oprosti“ i svakom „čekam te“ prepoznamo ono najljudskije u sebi.
I pre samo nekoliko nedelja, Halid je objavio svoju poslednju pesmu – „Sejda“, posvećenu svojoj dugogodišnjoj supruzi. U njoj nema tuge ni straha, već samo mirna zahvalnost, gde on kaže: „Raduj se, tugu meni ostavi.“ To je bila Halidova tiha ispovest, njegov pogled unazad kroz sve godine ljubavi i zajedništva.
Halali mi Sejdo, halalosum moj Halide!
„Sejda“ je za Halida ono što je „Thanks for the Dance“ bio za Leonarda Koena poslednji dar čoveka koji je znao da odlazi, ali nije hteo da to bude kraj, već nastavak ljubavi u drugom obliku. Obojica su, svaki na svom jeziku i pod svojim nebom, znali da ljubav nikada ne umire, nego samo promeni melodiju.
Halid nije bio samo pevač, on je bio most. Između Sarajeva i Beograda, tuge i ponosa, prošlosti i onoga što smo hteli da ostane od nas. Njegov glas bio je dom za sve nas koji smo barem jednom u životu voleli, patili, nadali se i vraćali.
Njegov glas, taj grom s Romanije, nastaviće da odzvanja svuda gde ljudi vole i tuguju, gde se ruka pruža prijatelju, gde se srce seća.
Fahrudin Kladničanin
Foto: evarazdin.hr
