Danas me je novinarka pozvala da ponudim odgovor na pitanje šta režim u Beogradu zamera Novom Pazaru. Preciznije: zašto ovu vlast žulja Novi Pazar? Na ovo pitanje ne postoji jedan, unificiran odgovor. Ono se može tumačiti sa više nivoa, ali svaki pokušaj da se ponudi suštinski i realno utemeljen odgovor, u novopazarskoj svekolikoj javnosti se vrlo brzo, da citiram jednog kolegu, savije u poznatu „ćaci“ oblandu.
Razlog za to leži u izraženoj isključivosti u razumevanju funkcionisanja politike u Srbiji, koja se, barem kada je Novi Pazar u pitanju, svodi na jednu krajnje pojednostavljenu relaciju: izvući što više sredstava, odnosno novca, i investirati ih u konkretne projekte. Sve ostalo se doživljava kao prazna priča ili politička destrukcija. Činjenice koje iznosim u ovom tekstu, ponavljam već šest godina, stalno i na svakom mestu, jer su to činjenice, koje su proverljive i dokazive tvrdnje o stvarnosti, na primer.
Svedoci smo da se sredstva u Novi Pazar nisu tako lako dobijala i usmeravala u poslednjih dvadeset i pet godina kao što je to slučaj u prethodnoj deceniji. U izgradnji je novi kliničko-bolnički centar, biće završen – kada bude. Projekat regulacije i korišćenja reka je kapitalan, bez obzira na sva nezadovoljstva koja ga prate. Novac koji se izdvaja za uređenje ulica, školskih i sportskih objekata, obdaništa i drugih važnih segmenata gradske infrastrukture nesumnjivo predstavlja deo političkog dogovora sa aktuelnim režimom. Reakcija javnosti na to gotovo uvek glasi: „pa to su naše pare“. Da – to jeste tačno. Ali su to bile naše pare i pre dvadeset, i pre petnaest godina. Pa ipak, taj odnos države prema Novom Pazaru tada se u konkretnoj podršci nije video u meri u kojoj danas volimo da tvrdimo da jeste. Pazarci vole da teraju tafru i da u sosptvenoj plitkoći pamte samo ono što je bilo juče, već prekujeć opterećuje moždane sinapse.
Uglavnom, današnja ulaganja ne dolaze kao rezultat sistemske ravnopravnosti, već kao posledica političkog aranžmana. I to je opet način, na koji funkcioniše politika u ovoj državi. Problem nastaje onog trenutka kada ovaj kontekst realnosti uopšte ne dopire do studenata, ali ni do opozicionih političkih aktera, koji Novi Pazar i dalje posmatraju kroz krajnje pojednostavljenu i folklornu prizmu. Za njih je ovaj grad i dalje sveden na ćevape i mantije, i ništa više od toga, ali, nažalost, ni manje. Takav odnos ne proizvodi razumevanje, već površnu solidarnost bez stvarne političke dubine. Uz salve ljubavi koje se ovih nedalja ispoljavaju na svakom mestu.
Kako treba da razumemo studente iz Novog Pazara koji su u poslednjih godinu dana osvojili simpatije širom Srbije? Pre svega, kao proizvod duboke i višeslojne društvene krize koja traje mnogo duže od jedne godine, ali je u tom periodu postala vidljivija, otvorenija i konfliktnija. Njihovu pojavu ne treba posmatrati kao politički incident, niti kao izolovan lokalni fenomen, već kao pozitivan društveni odgovor na stanje produžene institucionalne blokade, gubitka poverenja i odsustva jasne perspektive. U tom smislu, studentski bunt nije anomalija, već očekivana reakcija.
Istovremeno, važno je razumeti da je studentska energija po svojoj prirodi mladalačka, fiziološki buntovna, netrpeljiva prema autoritetima i osetljiva na nepravdu. Upravo ta kombinacija društvene krize i mladalačke energije proizvodi autentičnost koju javnost prepoznaje i nagrađuje simpatijama, pa čak i na površnom nivou sinergije hidžaba i šajkače. Zato studente iz Novog Pazara ne treba romantizovati, ali ih još manje treba delegitimizovati. Njihova snaga ne leži u savršenstvu zahteva ili u političkoj zrelosti, već u činjenici da artikulšu ono što institucije već godinama ne umeju ili ne žele da izgovore.
U nedelju će u Novom Pazaru ponovo biti održan protest na poziv studenata. Kao i prethodnih puta, očekuje se dolazak građana, aktivista i političkih aktera iz drugih gradova, kako bi pružili podršku zahtevima novopazarskih studenata.
Međutim, ovaj skup treba posmatrati pre svega kao analitički relevantan trenutak, a ne kao simbolički događaj. On dolazi u fazi u kojoj je bunt koji traje već godinu dana očigledno ušao u period stagnacije, ne nužno zato što su razlozi za protest nestali, već zato što se iscrpljuje spontana energija, dok jasni mehanizmi političke artikulacije još uvek nisu uspostavljeni. Zbog toga je nedeljni protest važan kao merenje realnog nivoa mobilizacije. On treba da pokaže koliki je domet studentskog poziva u ovom trenutku, koliko je kapaciteta za ponavljanje i održavanje pritiska, i u kojoj meri podrška koja dolazi sa strane ostaje simbolička, a ne organizaciona ili politički operativna.
Posebno je važno naglasiti da ovaj protest ne predstavlja kulminaciju, već prelaznu tačku. Studenti najavljuju značajnije akcije za kraj decembra, ali upravo ovakvi skupovi treba da pokažu da li za to postoje realni uslovi. Drugim rečima, da li se nalazimo u fazi pripreme ili u fazi produženog održavanja forme bez jasnog pomaka? U tom smislu, nedelja nije pitanje broja prisutnih, već pitanje održivosti studentskog bunta i njegovog stvarnog dometa. Ključno pitanje nije koliko će ljudi izaći na ulicu, već gde se studentski bunt trenutno nalazi, na kom je nivou i kakvu društvenu dubinu još uvek ima.
Zato, kada je Novi Pazar u pitanju, treba imati stinu pamet, a ljudi iz Pazara vrlo dobro znaju šta to znači.
Fahrudin Kladničanin
