Evropske države koje danas priznavanjem Palestine pokušavaju da pokažu moralnu uzvišenost zapravo samo peru sopstvenu savest. Gaza, koju sada priznaju kao deo buduće države, pretvorena je u ruševine uz njihovu tišinu, a Zapadna obala već decenijama živi pod kolonijalnim režimom izraelskih naselja i okupacije. To priznanje sada ne donosi Palestincima ništa, ni sigurnost, slobodu, obnovu. Donosi samo Evropi iluziju moralne čistote.
Evropa je decenijama igrala dvostruku igru. Dok se zaklinjala u ljudska prava i međunarodno pravo, na terenu je podržavala izraelsku politiku, trgovala oružjem i legitimisala nasilje kroz diplomatske aranžmane. Kada su palestinska deca ginula, bolnice rušene, ljudi isterivani iz svojih domova, Evropa je ćutala ili se zadovoljavala praznim izjavama “zabrinutosti”. Sada, kada Gaza praktično više ne postoji, kada je uništena do temelja, priznanje Palestine deluje groteskno, kao da mrtvima i proteranima žele dati simboličnu državu umesto stvarnog života i slobode.
Ovaj čin pokazuje staru evropsku matricu kolonijalnog odnosa: oni i dalje zamišljaju da imaju pravo da određuju kada i kako će neka nacija postojati. Kao da je palestinska državnost njihovo poklonjeno pravo, a ne prirodno i istorijsko pravo naroda koji vekovima živi na toj zemlji. Kolonijalna arogancija Evrope krije se upravo u tom gestu: oni ne priznaju Palestinu zbog Palestinaca, već da bi sebi vratili osećaj moralne nadmoći.
Zato ovo priznanje, umesto da bude korak ka pravdi, ostaje prazan gest, bez ikakve suštine. Palestincima ono ne donosi mir ni slobodu, a Evropi ne briše odgovornost za decenije saučesništva u uništavanju jednog naroda. Istina je da je Evropa, svojim ćutanjem, trgovinom i dvostrukim standardima, suštinski deo palestinske tragedije. Evropa samo potvrđuje svoju duboko ukorenjenu kolonijalnu superiornost prema narodima koje nikada nije smatrala ravnopravnim, od kako je nastala, pa do dana današnjeg.
Evropska kolonijalnost nije nestala sa formalnim krajem kolonijalnih carstava, već je samo promenila oblik. I dalje je prisutna u političkoj dominaciji kroz međunarodne institucije koje Evropa kontroliše, u ekonomskoj eksploataciji globalnog Juga kroz dužničke lance i nejednake trgovinske odnose, kao i u nametanju svojih kulturnih normi kao univerzalnih. U osnovi tih praksi stoji duboko ukorenjeno uverenje o evropskoj superiornosti ono koje Evropa danas pokazuje i kroz svoj licemeran odnos prema Palestini: priznaje je tek kada je Gaza razorena, a Zapadna obala desetkovana, i to ne kao čin pravde, već kao gest moralnog samopranja. Tako evropska kolonijalnost opstaje kao struktura moći, ne više kroz direktnu okupaciju, već kroz dvostruke standarde, selektivnu empatiju i održavanje globalne hijerarhije u kojoj Evropa ostaje iznad drugih.
Evropa danas predstavlja poraz samog Zapada, jer je izgubila moralni kompas koji je nekada tvrdila da poseduje. Njena arogancija, dvostruki standardi i spremnost da zatvori oči pred sopstvenim saučesništvom u nepravdi pokazuju da vrednosti poput slobode, pravde i ljudskih prava više postoje samo kao prazne parole. Time Evropa ne otkriva snagu, već duboku krizu identiteta i nemoć da bude išta više od kolonijalne sile koja se skriva iza maske demokratije i čiji lideri danas nemaju kapaciteta ni za jednu značajnu i konkretnu politiku.
Evropa je dekapacitirana.
