U 80 odsto prijavljenih nasilja u porodici počinioci su muškarci, iako ima i onih koji tvrde suprotno da su danas žene agresivnije. Preispitivanje rodnih uloga i vaspitvanje za zdrav odnos prema emocijama, nenasilnoj komunikaciji i odgovornom ponašanju ni posle decenija zalaganja NVO, nije se maklo mnogo od početka
Kada su se 2000. godine pojavile knjige izdavačke kuće „Svetigora“ koja pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi: „Šta svaka pravoslavna devojčica treba da zna“ i „Šta svaki pravoslavni dečak treba da zna“, onaj deo javnosti koji je kritičan prema verskom obrazovanju i moralu ocenio je to kao „zaglupljivanje“. Pa, ipak, to je bio redak primer, da jedna ustanova koja ima veći rejting od nevladine organizacije, pokuša da se bavi društvenim ulogama dva najpriznatija roda muškog i ženskog.
Naravno, crkva kao institucija je kontraverzna ustanova i mnogi su u njoj skloni da vide paradigmu patrijarhata koga smatraju odgovornim za porast nasilja i sveopštu maskulaizaciju i militarizaciju srpskog društva. Sa druge strane, uz konstantni nivo femicida i nasilja u porodici, decenijama se govori o potrebi obrazovanja i vaspitanja za rodne uloge ili bar, toleranciju prema njima. Pri tome, tu se ne misli samo na tradicionalne uloge mušku i žensku, nego i za sve one nove rodne uloge prema kojima srpsko društvo još uvek ima pretežno negativan stav.
Kada, međutim, upitate današnje muškarce da li sebe smatraju odgovornim za nasilje nad ženama ili LGBTQ osobama mali broj njih će reći da se to tiče njih. To je za „one druge“ koji su skloni takvom nasilju, koje deklarativno većina naših sagovornika „najoštrije osuđuje“.
Ja nikada o tome ne razmišljam niti mi je padalo na pamet da o tome razmišljam kaže slikar iz Kragujevca Momir Knežević, dok sedimo u kragujevačkoj kafani „Stara Srbija“ u većinskom muškom društvu. – Mogu da se osećam odgovornim samo za ono što ja uradim, loše ili dobro. – Ja volim žene i glasam za ljubav, dobacuje karikaturista Mića Miloradović i tvrdi da u neko pređašnje vreme nasilja nije bilo u ovoj meri, jer se znalo ko je problematičan, a ko ne, i svako je birao svoju grupu.
Zoran Sinđić, profesionalni sportista smatra da smo svedoci toga da je nasilno ponašanje dozvoljeno skoro svima. Kao rvač i trener mladih ekipa kaže da je generacije sportista, posebno muškiih, učio da se mora odgovorno koristiti svoja snaga. Ipak, misli da je najveća odgovornost na porodicama koje od dece prave idole i uče ih da budu razmaženi, što ih kada dođu u neke godine u kombinaciji sa sredinom u kojoj žive, dovodi do neodmerenosti u zahtevima i ponašanju.
To, na svoj način ilustruje i Dejan Veljković, kragujevački novinar koji osuđuje nasilje nad ženama, ali „uzima u obzir“ i to da „su u mladim generacijama žene pretežno u dominaciji.“
One zarađuju, one su poželjne, one manijpulišu svojom seksualnošću, fizičkim izgledom, dok muškarac koji želi da nađe ženi ili za brak ili za partnerstvo mora da zadovolji njene kriterijume koji su često vrlo visoki, a koji podrazumevaju da radi dobar posao, jako dobro zarađuje, vozi skup auto i izgleda kao bodi bilder. Ti standardi su toliko nenormalni da se muškarci osećaju kao žrtve i onda oni, slabiji među njima, svoju nemoć kompenzuju nasiljem.
On smatra da je za poremećaj odnosa između muškaraca i žena odgovorno konzumerističko-potrošačko društvo, a svoju odgovornost vidi u tome da se ovom odupre, kao i da prijavi svako primećeno nasilje nad ženama, gde god ga zapazi, u komšiluku, na ulici, na poslu…
Njegov kolega Miroslav Jovanović koji sebe ocenjuje kao nenasilnog i prema ženama i prema svakom drugom i koji se oseća zgrožen kada čuje ne samo da je neka žena ubijena nego i da je bijena ili maltretirana od svog partnera ili supružnika – to je stvar karaktera ljudi i ličnosti koje se ponašaju nasilno i njih u tome mogu da sprečavaju samo nadležne institucije.
Skoro svi naši sagovornici ističu i porast psihičkih poremećaja u društvu, dok staranje o mentalnom zdravlju ostaje „poslednja rupa na svirali“. U Srbiji svaki šesti stanovnik ima neki psihički poremećaj, tvrde nadležni, dok je skoro svaki peti mladi čovek zbog nečega anksiozan, što je često povezano sa nasiljem i bolestima zavisnosti. A kroz to se stvara začarani krug.
Broj prijavljenih nasilja u porodici u Kragujevcu se kreće između 600 i 1000 slučajeva. Prilikom prošlogodišnje posete Kragujevcu ministarke Tatjane Macure zadužene za koordinaciju u vezi sa rodnom ravnopravnošću konstatovano je da je u 2024. godini broj prijavljenih slučajeva bio za 42 odsto manji nego u 2023. Nasilnicu su uglavnom muškarci, čak 80 odsto ili kako je to predstavljeno brojkama, u 904 prijavljena slučaja oni koji su učinili ovo krivično delo bili su muškog pola, dok je broj žena koje su se obračunale sa svojim partnerima ili supružnicima na ovaj način bio 209. „Obračun“ nije samo pesnicama i nogama, već se za to koriste i sve vrste oružja koje ne manjka u našim domaćinstvima.
Kragujevac se, inače, pre više godina nalazio u programu postupanja sa počiniocima nasilja u porodici, u kojem su se pretežno našli muškarci koji su počinili nasilje. Taj program koji se uglavnom rukovodio suočavanjem nasilnika sa svojim emocijama davao je neke, mada skromne rezultate. Ipak, čim je isteklo projektno finansiranje, ovaj program je i zamro.
Po rečima sociološkinje Lele Vujošević, iz kragujevačkog Centra SANU, borba protiv rodno zasnovanog nasilja ne može biti ni efikasna, ni održiva ako se posmatra kao „žensko pitanje“.
To je društveno pitanje u kojem muškarci moraju imati aktivnu, vidljivu i odgovornu ulogu – ne zato što su „potencijalni nasilnici“, već zato što su deo društva u kome se nasilje dešava i deo rešenja bez koga promena nije moguća.
Ključni korak je promena narativa: umesto optuživanja i generalizacija, treba jasno pokazati da je borba protiv nasilja borba za dostojanstvo, bezbednost i zdrave odnose svih. Angažovanje muškaraca nije gubitak moći, već preuzimanje odgovornosti i znak zrelosti. Za našu sagovornicu posebno je važno obrazovanje mlađih generacija.
Treba razgovarati o emocijama, granicama, nenasilnoj komunikaciji i odgovornom ponašanju. To mora postati deo školskog i vanškolskog prostora. Dok su žene u Srbiji, zahvaljujući angažovanosti feminističkih i drugih nevladinih organizacija decenijama razvijanje znanja o nasilju, muškarci često nisu osposobljeni da prepoznaju i „tihe“ oblike – psihološko, ekonomsko i simboličko nasilje.
Po njenom mišljenju – samo ako muškarci postanu saveznici u ovoj borbi,a ne nemi posmatrači, možemo govoriti o stvarnoj i trajnoj promeni.
U Kragujevcu je poslednje ubistvo žene zabeleženo u maju 2025. godine. Četrdesetjednogodišnju ženu ubio je tri godine mlađi bivši vanbračni partner, koji je potom pokušao samoubistvo. Ranije je više puta osuđivan za nasilje u porodici. Veliku pažnju javnosti izazvalo je i ubistvo tridesetpetogodišnje doktorke 2022. godine, takođe od strane supružnika, dok je četiri godine ranije muškarac zadavio svoju pedesetšestogodišnju partnerku. Otac jedne od žrtava, nakon presude od 20 godina zatvora, postavio je pitanja koja prevazilaze pojedinačni zločin: da li surov način ubistva, ilegalno posedovanje oružja, neproverene zdravstvene tvrdnje ili činjenica da je ubica bio roditelj mogu biti olakšavajuće okolnosti. Ova pitanja ukazuju ne samo na brutalnost nasilja nad ženama, već i na društvo i institucije koje tolerišu nelegalno naoružavanje, zloupotrebe i manipulacije u pravosudnom sistemu.
Inače, da se osvrnemo još jednom na početak i knjige „Svetigore“. Sada su se knjige sličnog naslova „Knjiga za svaku devojčicu“ i „Knjiga za svakog dečaka“ pojavile u izdanju „Kreativnog centra“. Do sada nije bilo ozbiljnijih kritičkih osvrta na ove i slične „vodiče“ za rodne uloge, ali nisu primećeni ni značajniji napretci u nenasilju.
Gordana Jocić
