Pre nekoliko dana umro je Mićo. Bio je otac mog prijatelja. Često smo se viđali, ali nikada nismo razgovarali o ratu. Ljudi poput njega retko govore o onome što ih je najviše bolelo. Kao da postoje iskustva koja se ne mogu ispričati, već samo nositi – do kraja života. Rođen je u Glini, u porodici u kojoj Drugi svetski rat nije bio prošlost, već trajno porodično iskustvo koje je određivalo način na koji se živelo, pamtilo i ćutalo. Deda Jole i baba Draginja, ubijeni u Jasenovcu, ostali su deo porodičnog sećanja, pa je priča o NDH za njih bila mnogo više od istorijske činjenice – bila je porodično iskustvo koje je oblikovalo način na koji su gledali na svet i na sopstvenu sigurnost. Zato je avgust 1995. godine za Mićinu porodicu bio mnogo više od novog rata, to je bio još jedan bolan dokaz da prošlost ponekad odbija da ostane samo prošlost. U avgustu 1995. godine Mićo je sa suprugom i decom napustio Glinu. Krenuo je putem kojim nijedan čovek ne želi da ide, i ostavio je kuću, uspomene, grobove svojih predaka i život koji je do tada smatrao trajnim. Najpre je stigao nadomak Beograda, potom se skućio u Staroj Pazovi. Za trideset godina u Glinu se, koliko znam, vratio svega nekoliko puta.
Dok razmišljam o Mići, setim se i Bobana. Godinama sam ga sretao kod spomenika knezu Mihailu, na Trgu Republike u Beogradu. Uvek bismo zastali na nekoliko minuta. Gotovo svaki put razgovor bi završio o njegovom selu. Pričao je o babi Milici i dedi Nedeljku, koji su jednom izbegli, pa se ipak vratili. Mislim da se selo zvalo Uzdolje. Govorio je o njemu u sadašnjem vremenu, kao da ga nikada nije napustio, i često ga je po sopstvenom priznanju sanjap, ali se nije vraćao, jer neki zavičaji ostanu u čoveku mnogo duže nego što čovek može da ostane u njima. Mićina i Bobanova priča nisu izuzetak. One su deo sudbine više od dvesta hiljada ljudi koji su u avgustu 1995. godine, tokom hrvatske vojne operacije „Oluja“, napustili svoje domove. Kolone traktora, automobila i zaprežnih kola, pune ljudi koji su sa sobom nosili tek ono što je moglo stati na prikolicu ili u gepek, postale su jedna od najupečatljivijih slika ratova devedesetih. Za jedne simbol pobede i završetka rata, a za druge početak života bez doma.
Za srpske civile iz Krajine, „Oluja“ je bila vojna operacija sa posledicama etničkog čišćenja: masovni odlazak stanovništva, ubistva civila, spaljivanje imovine i povratak koji je godinama ostao više formalno pravo nego stvarna mogućnost. Nije priroda oterala ljude iz Krajine. Nisu ih pokrenuli vetar ni kiša, nego vojska, politika i strah. Prirodna oluja nema nameru; vojna „Oluja“ je ima. I zato taj naziv nije samo simboličan nego razotkrivajući: iza njega je ostao egzodus između oko 200.000 i 250.000 Srba, ubijeni civili, spaljena sela i imovina koja je uništavana i onda kada je ratna operacija već bila završena.
Avgust 1995. godine nije označio samo vojni kraj Republike Srpske Krajine, već potpuni prekid istorijskog kontinuiteta srpske zajednice na prostoru Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, gde su Srbi živeli vekovima. U svega nekoliko dana nestala su sela, zajednice i način života koji je nastajao generacijama. Svaka država ima pravo da uspostavi kontrolu nad svojom međunarodno priznatom teritorijom. To pravo nije sporno. Ono što ni danas ne prestaje da izaziva istorijske, političke i moralne rasprave jesu posledice načina na koji je taj cilj ostvaren. Kada više od dvesta hiljada ljudi napusti svoje domove, sela ostanu bez stanovnika, iza kolona ostanu spaljene kuće, ubijeni civili i groblja koja više nema ko da obilazi, tada vojna pobeda prestaje da bude samo vojno pitanje. Ona postaje pitanje odgovornosti.
Tragedija krajiških Srba nije nastala samo u avgustu 1995. godine i njeni koreni nalaze se u pogrešnim politikama koje su joj prethodile. Hrvatski nacionalizam devedesetih, politika Slobodana Miloševića, projekat Republike Srpske Krajine i kalkulacije međunarodne zajednice stvorili su okolnosti u kojima su obični ljudi postali sredstvo tuđih političkih ciljeva.
Krajiški Srbi našli su se na preseku tri politike. Hrvatska je želela da vojno uspostavi kontrolu nad svojom teritorijom. Milošević je godinama održavao iluziju da će Beograd zaštititi krajiške Srbe. Međunarodna zajednica želela je što brži završetak rata. Nijedna od tih politika običnog čoveka nije stavila na prvo mesto. Kada je hrvatska ofanziva počela, pokazalo se koliko su ta obećanja bila prazna. Beograd nije imao ni političku ni vojnu volju da zaštiti stanovništvo koje je godinama uveravao da neće biti ostavljeno. Ni tadašnje rukovodstvo Republike Srpske nije pružilo pomoć kojoj su se mnogi nadali. Osećaj izdaje postao je gotovo jednako duboka rana kao i sam progon. Istovremeno, međunarodna zajednica, iscrpljena ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, u „Oluji“ je pre svega videla događaj koji će ubrzati završetak rata i otvoriti put ka Dejtonskom sporazumu. Humanitarna cena operacije ostala je u senci geopolitičkih prioriteta, a željno iščekivani mir postao je važniji od pravde.
Pravo jedne države da uspostavi kontrolu nad svojom teritorijom nikada ne može biti opravdanje za zločine nad civilima niti za njihov progon. Na to je upozoravao britanski istoričar Toni Džud, dok je Voren Cimerman, poslednji američki ambasador u Jugoslaviji i neposredni svedok njenog raspada, opisivao političku atmosferu u kojoj su nacionalizam i ozbiljna kršenja prava Srba postali deo tadašnje hrvatske stvarnosti. Njihove ocene ne nude jednostavne odgovore, ali podsećaju na jednu važnu istinu: vojna pobeda ne oslobađa nijedno društvo moralne odgovornosti prema civilnim žrtvama. Država može da povrati svoju teritoriju, ali time ne prestaje obaveza da prizna i osudi zločine počinjene u njeno ime. Onog trenutka kada se pobeda pretvori u izgovor da se ne vide prognani, ubijeni i opljačkani civili, istorija prestaje da bude učiteljica života i postaje sredstvo nacionalnog samozadovoljstva. Upravo zato rasprava o „Oluji“ ni danas nije završena, jer nije spor oko vojne pobede Hrvatske, već oko toga da li jedno društvo ima snage da u ogledalu sopstvene pobede vidi i senku zločina i namere koji su je pratili.
Posebno mesto u raspravama o političkim ciljevima operacije zauzimaju Brijunski transkripti, zapisnik sa sastanka hrvatskog državnog i vojnog vrha održanog 31. jula 1995. godine, svega nekoliko dana pre početka „Oluje“. Tuđmanove reči o tome da Srbima treba zadati takve udarce da „praktično nestanu“ predmet su različitih tumačenja, naročito zbog neposrednog vojnog konteksta u kojem su izgovorene. Ali Brijunski transkripti ne mogu se čitati samo kroz jednu izdvojenu rečenicu. Njihov značaj je u celini razgovora: u jeziku kojim se govori o odlasku Srba, računanju na psihološko dejstvo vojne operacije i u očiglednoj svesti hrvatskog državnog vrha da će njen rezultat biti masovno napuštanje Krajine. Prvostepeno veće Haškog tribunala posmatralo je transkripte kao deo šireg skupa dokaza u prilog zaključku da je cilj bio trajno uklanjanje srpskog stanovništva. Žalbeno veće taj zaključak kasnije nije potvrdilo i oslobodilo je Antu Gotovinu i Mladena Markača. Time je zatvoreno pitanje njihove krivične odgovornosti pred Tribunalom, ali nije iscrpljeno istorijsko i političko značenje dokumenta, niti je nestalo pitanje šta je tadašnje hrvatsko rukovodstvo očekivalo, želelo i prihvatilo kao rezultat operacije. A rezultat je bio nedvosmislen: Krajina je ostala gotovo bez svog srpskog stanovništva. Više od dvesta hiljada ljudi napustilo je domove, nakon vojne operacije usledila su ubistva civila, paljenje i pljačkanje imovine, dok je povratak godinama bio otežavan administrativnim, imovinskim i političkim preprekama.
Takav ishod teško se može svesti na slučajnu, neželjenu i naknadno oplakanu posledicu rata i sve što je usledilo pokazuje da hrvatska državna politika taj egzodus nije doživela kao nepravdu koju treba hitno ispraviti, već kao ostvarenu političku činjenicu koju treba učvrstiti. Zato Oluju nije moguće posmatrati samo kao vojnu operaciju vraćanja teritorije pod hrvatsku kontrolu. Ona je istovremeno bila presudan čin dramatične etničke homogenizacije Hrvatske. Možda nam oslobađajuća presuda ne dopušta da taj zaključak predstavljamo kao pravosnažno utvrđenu krivičnu činjenicu, ali nam istorijske posledice ne dopuštaju ni da se pretvaramo da je odlazak gotovo čitavog jednog naroda bio tek neželjeni višak vojne pobede. Egzodus Srba nije se dogodio uprkos političkom rezultatu „Oluje“ bio je njegov suštinski deo, rezultat koji je tadašnja hrvatska politika očekivala, prihvatila i potom učinila gotovo nepovratnim.
Možda upravo zato nije nevažno što se trideset godina posle „Oluje“ više od četiri stotine hiljada ljudi na koncertu Marka Perkovića Tomsona odaziva pokliču „Za dom spremni“. Postoji jedan puzajući ustašluk. Prepoznaje se onda kada simboli jednog zločinačkog režima prestanu da izazivaju stid i postanu deo masovnog spektakla, kada umesto moralne osude izazivaju oduševljenje, a mlađe generacije, često nesvesne njihovog punog značenja, prihvataju ono što je nekada bilo poziv na progon i smrt, pretvarajući simbole jednog poraženog režima u deo savremene političke i kulturne stvarnosti. Ali postoje i ljudi koji odbijaju da pristanu na takvu normalizaciju. Oni razumeju da patriotizam ne može počivati na simbolima koji su za druge predstavljali stradanje, niti se budućnost može graditi na slavljenju ideologija koje su iza sebe ostavljale izbegličke kolone i homogeno čiste teritorije. Voleo bih da Mićina generacija bude poslednja koja će u svom porodičnom pamćenju nositi i Jasenovac i „Oluju“. Ako se to ne dogodi, istorija će ponovo pronaći neku novu porodicu, novo selo i neke nove ljude. Jer istorija se najčešće ne ponavlja zato što je neumoljiva, već zato što ljudi uporno odbijaju da iz nje uče.
