Kada je slovenački etnolog i univerzitetski profesor Janez Bogataj sredinom sedamdesetih godina boravio u Novom Pazaru, malo ko je mogao pretpostaviti da će fotografije koje je tada načinio nekoliko decenija kasnije postati dragoceno istorijsko svedočanstvo grada koji će, u obliku u kojem ga je zabeležio, gotovo potpuno nestati. Upravo zbog toga njegove fotografske sekvence danas imaju posebnu vrednost, detalji jednog starog Pazara, njegovi sokaci, mahale, dućani, zanati i svakodnevni život, ostali su trajno sačuvani kroz objektiv čoveka koji tada verovatno nije ni slutio koliku će istorijsku težinu te fotografije jednog dana imati.
Bogatajev objektiv nije bio usmeren ka reprezentativnim simbolima socijalističke modernizacije, monumentalnim građevinama ili velikim urbanističkim projektima, pre svega zato što takva vrsta ubrzane transformacije u Novom Pazaru tada još uvek nije postojala u meri karakterističnoj za velike jugoslovenske centre. Za razliku od Beograda, Sarajeva ili Skoplja, gde su već nastajali široki bulevari, velika stambena naselja i modernistički urbani kompleksi, Novi Pazar se razvijao sporije i drugačije. Grad je tada imao oko trideset hiljada stanovnika i u punom smislu reči još uvek predstavljao orijentalnu kasabu, sa snažno očuvanom strukturom mahala, uskim sokacima, čaršijom i načinom života koji se u mnogim segmentima nije bitno razlikovao od onog iz prethodnih decenija.
Društvena i urbanistička transformacija odvijala se postepeno, gotovo neprimetno, unutar još uvek očuvane strukture starog grada. Ipak, na pojedinim fotografijama već se mogu videti prvi novi objekti u izgradnji u centralnom delu Novog Pazara, građevine koje će kasnije trajno promeniti njegovu urbanističku konfiguraciju i izgled stare čaršije. Međutim, mnogo više od tih početaka promena, Bogataj je beležio svakodnevicu grada, tesne sokake, stare dućane, zanatlije, mahale, pijacu i ljude čiji je život još uvek bio duboko vezan za ritam stare pazarške čaršije.
Ulica 1. Maj (Fotografija: Janez Bogataj, 1975.godina)
Na njegovim fotografijama vidi se grad koji je još uvek živeo sporim i autentičnim mahalskim životom, sa veoma malo asfaltiranih ulica i snažno očuvanim tragovima orijentalne urbane strukture. Čaršija je tada još uvek predstavljala središte društvenog života, a brojni zanati, koji će već nekoliko godina kasnije početi da nestaju, činili su njen svakodnevni ritam i identitet. Upravo zbog toga fotografije danas imaju mnogo veći značaj od obične dokumentarne građe – one predstavljaju vizuelnu memoriju Novog Pazara u trenutku velikog istorijskog preloma, neposredno pre nego što će modernizacija trajno promeniti lice grada.
U to vreme Novi Pazar bio je grad na periferiji jugoslovenskog prostora, ne samo geografski, već i u kulturnom i društvenom smislu. Dok su veliki jugoslovenski urbani centri prolazili kroz intenzivnu modernizaciju, industrijski razvoj i ubrzanu urbanizaciju, Novi Pazar je dugo ostajao izvan glavnih tokova takvih promena. Grad nije imao značajno mesto u javnom prostoru tadašnje Jugoslavije, retko se pojavljivao u medijima, književnosti ili popularnoj kulturi, pa je za mnoge stanovnike drugih delova zemlje predstavljao gotovo nepoznatu tačku na jugoistoku države. Ipak, takva pozicija ne znači da je Novi Pazar bio izolovan od tadašnjih društvenih i kulturnih tokova. Naprotiv, iako kasaba sa snažno očuvanim tradicionalnim načinom života, grad je pratio jugoslovensku popularnu kulturu, muziku i svakodnevne trendove vremena. U pazarskim kafićima i kućama slušali su se jugoslovenski rok, narodna muzika i zabavna scena tog vremena, pratili su se televizijski programi, sportski događaji i kulturna dešavanja iz većih centara. Mladi ljudi odlazili su na studije u Sarajevo, Beograd ili Prištinu i sa sobom donosili duh tadašnje urbane kulture.
Ulica 1. Maj (Janez Bogataj, 1975. godina)
Upravo u tom spoju tradicionalne kasabe i postepenog dodira sa savremenim jugoslovenskim životom nalazila se posebnost Novog Pazara sedamdesetih godina. Grad je još uvek živeo sporim ritmom mahale i čaršije, ali je istovremeno bio deo šireg jugoslovenskog kulturnog prostora. Zato fotografije danas imaju dodatnu vrednost, one ne prikazuju izolovani orijentalni grad izvan vremena, već prostor u kojem su se preplitali stari balkanski obrasci života i prvi obrisi modernog urbanog društva koje će tek dolaziti.
Bogatajeve fotografije pokazuju grad koji je još uvek živeo autentičnim mahalskim životom, sa snažnim komšijskim vezama, sporim ritmom svakodnevice i čaršijom koja je predstavljala srce društvenog života. Na fotografijama se vidi Novi Pazar skromnog izgleda, grad sa veoma malo asfaltiranih ulica, trošnim kućama, improvizovanim dućanima i zanatskim radnjama koje su vekovima činile osnovu lokalne ekonomije. Kujundžije, kazandžije, abadžije, sarači i brojni drugi zanati još su opstajali u tesnim sokacima stare čaršije, iako je već tada bilo jasno da njihov svet polako nestaje. Bogataj je zabeležio poslednje godine jednog urbanog kontinuiteta koji je vekovima oblikovao identitet grada. Upravo tih godina počinjale su prve ozbiljne urbanističke intervencije koje će trajno promeniti izgled Novog Pazara. U ime modernizacije i razvoja počelo je rušenje delova stare čaršije, probijanje novih saobraćajnica i stvaranje novog gradskog centra. Nestajali su stari dućani, menjala se urbana struktura grada, a zajedno sa njom postepeno je nestajao i način života koji je vekovima postojao u mahalama i čaršiji. Fotografije danas zato imaju gotovo potresnu vrednost, one ne prikazuju samo izgled grada, već beleže poslednje trenutke jednog tihog, sporog i autentičnog Novog Pazara, neposredno pre nego što će urbanizacija trajno promeniti njegov identitet.
Zbog toga izložba „Između dva vremena“ u organizaciji Muzeja „Ras“, upriličena povodom Dana Novog Pazara, kod mnogih posetilaca izazvala je snažnu emociju i duboku nostalgiju, koja nije jednostavna niti jednoznačna. Ona nije nužno žal za gradom koji je bio siromašniji, infrastrukturno nerazvijeniji ili urbanistički neuređeniji od današnjeg Pazara. Malo ko bi danas poželeo povratak u vreme neasfaltiranih sokaka, skromnih uslova života i sporog ekonomskog razvoja. Nostalgija koju su izazvale fotografije mnogo je složenija i dublja od puke želje za povratkom prošlosti. Pre svega, to je žal za jednim načinom života i društvenim odnosima koji su nestali zajedno sa starim mahalama i čaršijom. Na fotografijama se vidi grad u kojem su ljudi živeli sporije, neposrednije i bliže jedni drugima. Mahala nije predstavljala samo urbanističku celinu, već i oblik svakodnevne zajednice u kojoj su komšijski odnosi, međusobno poznavanje i osećaj pripadnosti imali mnogo snažniju ulogu nego danas. Stara čaršija nije bila samo trgovački prostor, već mesto susreta, razgovora i društvenog života grada.
Istovremeno, emocija koju ove fotografije bude povezana je i sa univerzalnim ljudskim osećanjem prolaznosti vremena i sećanjem na sopstvenu mladost.
Novi Pazar, zanatska radnja (Janez Bogataj, 1975. godina)
Mnogi posetioci na fotografijama nisu prepoznavali samo stari grad, već i delove sopstvenih života, detinjstvo, porodične kuće, nekadašnje komšije, mirise čaršije i ritam grada kakav pamte iz ranih godina. Fotografije su zato delovale kao vizuelni povratak u vreme koje više ne postoji, ne samo u urbanističkom nego i u emotivnom smislu. Današnji Novi Pazar jeste razvijeniji, dinamičniji i urbaniji nego što je bio sedamdesetih godina. Grad koji se tada nalazio na marginama jugoslovenskog prostora danas je postao prepoznatljiv regionalni centar trgovine, kulture i turizma, mesto koje privlači posetioce iz čitavog regiona. Za razliku od vremena kada su ljudi u Beogradu, Sarajevu ili Zagrebu često mislili da se grad nalazi negde „duboko na Kosovu“, današnji Novi Pazar ima mnogo vidljivije mesto na kulturnoj i društvenoj mapi regiona. I dobro je što je tako. U poređenju sa današnjim Pazarom, dinamičnim gradom intenzivne trgovine, ubrzane gradnje i stalnog saobraćajnog kretanja – grad sa fotografija deluje gotovo nestvarno mirno, pa se u toj skromnosti i sporosti nalazila se posebnost Novog Pazara sedamdesetih godina, pa i osamdesetih godina.
Zato Bogatajev fotografski opus danas daleko prevazilazi okvire etnografske dokumentacije. Fotografije koje je kao mladi student i istraživač načinio tokom boravka u Novom Pazaru, a čije je filmske trake više od pet decenija čuvao na tavanu svoje kuće, danas predstavljaju neprocenjivo vizuelno svedočanstvo jednog grada koji je u međuvremenu gotovo nestao u obliku u kojem ga je zabeležio. Iako su postojali novopazarski fotografi koji su tokom decenija beležili život grada, fotografije imaju posebnu istorijsku i dokumentarnu vrednost upravo zato što predstavljaju pogled nekoga ko nije bio iz Novog Pazara. Kao spoljašnji posmatrač, on je primećivao detalje koji su domaćim ljudima možda izgledali obični i nevažni, a koji danas predstavljaju dragocene fragmente jednog izgubljenog vremena. Dodatnu vrednost ovim fotografijama daje činjenica da one sve do danas praktično nisu bile poznate javnosti. Ono što je tada možda izgledalo kao usputno beleženje svakodnevice, vremenom je postalo dragocena arhiva izgubljenog urbanog sveta, sačuvani prizori stare čaršije, mahala, zanata i života jednog Pazara koji danas postoji još samo u sećanjima njegovih stanovnika i na Bogatajevim fotografijama.
F. Kladničanin
