Navršava se šest godina od smrti akademika Muhameda Filipovića, jednog od poslednjih velikih mislilaca bosanske političke i duhovne tradicije. Vreme koje je usledilo nakon njegove smrti sve jasnije potvrđuje koliko su njegova upozorenja bila dalekovida, a njegove dileme i danas otvorene. Povodom te godišnjice ponovo objavljujem tekst napisan u junu prošle, posvećen knjizi „Kako sačuvati Bosnu – politički testament Muhameda Filipovića“, kao skroman doprinos sećanju na čoveka čija misao još uvek traži sagovornike.
Knjiga „Kako sačuvati Bosnu – politički testament Muhameda Filipovića“, koju je priredio novinar Faruk Vele, a objavila sarajevska izdavačka kuća Connectum, predstavlja izuzetno vredan doprinos razumevanju ideološko-političkog nasleđa i javnog delovanja akademika Muhameda Filipovića. Ovo izdanje otvara prostor za dublje sagledavanje njegovih političkih stavova, misaonog traga i uloge koju je imao u oblikovanju intelektualne svesti i političkog horizonta savremene Bosne i Hercegovine.Muhamed Filipović bio je jedan od najznačajnijih bošnjačkih intelektualaca 20. i 21. veka – filozof, akademik, pisac, ali i politički mislilac čija je reč bila često neshvaćena, a još češće prećutana.
Njegovo delovanje nadilazilo je okvire puke teorijske misli , on je bio glas razuma u vremenima kada se razum povlačio pred silom, a dijalog gasio pod pritiskom ideoloških mitova. U fokusu njegovog intelektualnog rada bila je Bosna, ne kao samo teritorijalni entitet, već kao duhovno, kulturno i moralno pitanje.Jedan od najvažnijih principa koji je Filipović dosledno zastupao bio je dijalog. Govorio je „historija je ljudska tvorevina, a dijalog jedini prihvatljiv način njenog oblikovanja“. Znao je da razgovor nije slabost, nego najviši oblik političke i moralne hrabrosti. Njegova upozorenja o posledicama izostanka dijaloga bila su proročanska, a Bosna i Hercegovina je kroz krvavo iskustvo 1990-ih platila cenu što su reči zamenjene oružjem, a razum emocijama. Filipović je zato ulagao ogroman trud u uspostavljanje mostova, čak i tamo gde su svi drugi podizali zidove. U njegovim rečima nema naivnog idealizma, ima gorkog realizma jednog čoveka koji je znao da bez razgovora nema ni Bosne, ni ljudi u njoj.
Kao neko ko je poznavao duboke slojeve bošnjačke istorije, često je upozoravao da bošnjačko društvo nikada nije do kraja obnovilo svoju političku i intelektualnu elitu, čiji je kontinuitet nasilno prekinut još nakon sloma ustanka Husein-kapetana Gradaščevića 1832. godine. Taj poraz, smatrao je Filipović, bio je početak dugog procesa političkog obespravljivanja i intelektualne demobilizacije Bošnjaka, čije posledice traju do danas. Smatrao je da bošnjačko društvo nije nikada do kraja obnovilo kapacitete za strateško vođenje – ni intelektualno, ni politički. Govorio je da „u našoj politici najveći grijeh nije neznanje, nego imati mišljenje“, opisujući time stanje u kojem su samostalni, obrazovani i hrabri pojedinci često sklanjani u stranu. Za Filipovića, intelektualac bez političke hrabrosti je tek ukras, a političar bez svesti o istoriji – opasnost.
Njegova kritika bila je uvek u službi boljeg, ne ličnog. Iako često marginalizovan, ostao je dosledan – ne eliti, nego istini. Jedna od najsloženijih i najprovokativnijih tema u njegovom delovanju bila je odnos bošnjačke politike prema Beogradu. Isticao je da Milorad Dodik nije autentični politički akter Republike Srpske, već tek izvođač jedne šire srpske politike, čiji se ključni pravci ne definišu u Banjaluci, već se osmišljavaju i kontrolišu u Beogradu. To je za njega bio znak političke snage, koordinacije, cilja i programa. S druge strane, ono što je najviše zamerao bošnjačkim liderima bilo je odsustvo bilo kakve političke veze sa Srbijom, ne iz slabosti, već iz neshvatanja realnosti. Za Filipovića, politička ozbiljnost počinje onda kada znaš s kim moraš razgovarati, čak i kad mu ne veruješ. Njegov poziv na kontakt s Beogradom nije bio poziv na podanički odnos, bio je to zahev za političku odgovornost, za svesno učešće u regionu u kojem niko ne opstaje sam.
Iako je uvek naglašavao duhovnu i istorijsku povezanost Sandžaka sa Bosnom, on je jasno ukazivao da Bošnjaci u Sandžaku moraju imati političku zrelost i raditi sa Beogradom, ne iz pokornosti, već iz realnog shvatanja da se njihova prava, položaj i razvoj uređuju unutar političkog sistema Srbije. Smatrao je da svako povlačenje iz institucija, odbijanje dijaloga ili prepuštanje ekstremima vodi ka gubitku uticaja, a time i prava. Saradnja s Beogradom nije značila odustajanje od identiteta, naprotiv, bila je to forma političke borbe kroz institucije. Ukazivao je da Bošnjaci moraju istovremeno čuvati vezu sa Sarajevom kao duhovnim centrom, ali voditi politički život u Beogradu kao stvarnom centru moći. U tom smislu, njegovo razmišljanje bilo je oslobođeno romantičnih zabluda, ali zato ukorenjeno u odgovornosti, taktici i političkoj mudrosti.
U vremenu kada su se nacionalni programi crtali krvlju i urezivali granicama, imao je hrabrosti da kaže ono što je suštinski osporavalo nacionalističke matrice s bilo koje strane: „Ne treba nam nacionalni program – naš program je Bosna.“ Time je jasno poručio da Bosna nije projekat etničke podele, već politička i moralna ideja zajedničkog života. Za njega, Bosna nije bila puka geografija koju treba razgrabiti, već prostor odgovornosti, političkog suvereniteta i istorijske zrelosti, dom svih koji je priznaju, ne po krvi, nego po savesti.
Još jedna od snažnih i dalekovidih opomena ticala se onoga što je nazivao „Palestinizacijom Bosne“ – procesom u kojem bi, kroz političku izolaciju, unutrašnje podele i međunarodnu pasivnost, Bošnjaci postali narod koji živi u simboličkoj državnosti, ali bez stvarne suverenosti i kontrole nad ključnim procesima. Govorio je da takva sudbina preti ako se Bosna nastavi tretirati kao “problem”, a ne kao politički i istorijski subjekat s pravom na celovitost.
Upozorenje o Palestinizaciji nije bilo populističko preuveličavanje, već strategijska analiza. Znao je da fragmentacija, teritorijalna, etnička i institucionalna vodi ka trajnoj nemoći, gde će Bošnjaci biti prisutni svuda, ali odlučivati nigde. Zato je stalno naglašavao da je nužno sprečiti da Bosna postane tampon-zona između tuđih interesa, bez vlastite volje i kontrole. U tom smislu, njegova misao nije bila defanzivna, naprotiv, ona je tražila hrabrost za političku ofanzivu istinom, dijalogom, ali i jasnim identitetskim i državotvornim stavom. Filipović je znao da se istorijske tragedije ne ponavljaju uvk na isti način, ali da se oblikuju tišinom onih koji su prekasno prepoznali znakove opasnosti.
Filipović se s posebnom jasnoćom i kritičkom oštrinom osvrtao na istorijsku poziciju Bosne unutar evropskog političkog poretka, posebno naglašavajući da: „Bosna i Hercegovina, ne samo tokom mog života, već još od Berlinskog kongresa 1878. godine, živi jednu nasilnu historiju – historiju u kojoj svi drugi, osim samog naroda, odlučuju o njenoj sudbini. Razlika je bila u tome što bi u Bosni političku većinu činili muslimani – i upravo to Evropa nije mogla podnijeti. Jer Evropa, pod plaštom civilizacijske misije, nije željela evropsku državu kojom upravljaju muslimni“. Ova njegova izjava razotkriva duboko ukorijenjen evropski kolonijalni refleks, u kojem su muslimani Balkana tretirani ne kao deo evropskog političkog prostora, već kao orijentalna anomalija koju treba kontrolisati, umiriti ili preoblikovati. Filipović o tome ne piše iz ogorčenosti, već iz odlučne potrebe da raskrinka političku hipokriziju Zapada, koji je svoje principe slobode, prava naroda i jednakosti dosledno zanemarivao kada se suočavao s političkom voljom muslimanskog identiteta.
Muhamed Filipović je u mnogo čemu bio savremeni bogumil – osamljeni nosilac unutrašnje istine, otpora silama moći i verni čuvar bosanske duhovne vertikale, koja se ne klanja ni Istoku ni Zapadu, već stoji uspravno, između, svoja i slobodna. Kroz njegove reči lebdi bosanski duh poslednjeg dida – mudrog, uspravnog, usamljenog čuvara pamćenja i opomene, koji je do kraja verovao da se Bosna može spasiti istinom, razumom i dostojanstvom.
Fahrudin Kladničanin
Foto: Preuzeto sa www.klix.ba
