Regionalno pozorište u Novom Pazaru nastavlja svoj već prepoznatljiv umetnički pravac, postavljajući na repertoar uglavnom predstave savremenih autora i tekstove koji su često zasnovani na istorijskim događajima. Takvi tekstovi, umetničkom transpozicijom, dobijaju širi društveni značaj, pa pozorište kroz njih jasno definiše svoj etički, umetnički, filozofski, ali i političko-kritički odnos prema savremenosti.
Najnovija predstava „22 minuta“, čiji je autor teksta i reditelj Boban Skerlić, polazi od strašnog zločina koji se dogodio u Štrpcima pre trideset tri godine. Tada su srpske paravojne formacije, pod komandom Milana Lukića, uz prećutnu, a po svemu sudeći i logističku podršku države Srbije, zaustavile voz na pruzi Beograd–Bar, izvele iz njega osamnaest Bošnjaka, jednog Hrvata, i neidentifikovanog putnika, i potom ih odveli u smrt.
Taj zločin je sam po sebi užasan i nezamisliv, jer predstavlja ubistvo ljudi samo zbog drugačijeg imena i prezimena, vere i samog prava na postojanje Drugog. Međutim, predstava ne ostaje samo na rekonstrukciji tog događaja, već mu daje širi kontekst i postavlja pitanje ljudskog zla uopšte. Ona istražuje njegovo mesto u čoveku, na tankoj granici između životinjskog i božanskog, dobra i zla, tamo gde se možda krije njegova prava priroda.
Skerlić je najpre tekstom, a zatim i rediteljskom postavkom, stvorio predstavu koja u najboljem smislu ima brehtovski, epski karakter. Njena namera nije samo da probudi emocije publike pred ljudskom patnjom, iako je taj emotivni odgovor neizbežan, već da gledaoce navede da racionalno promišljaju o prirodi zla i o sopstvenom odnosu prema njemu.
U toj funkciji tekst je zasnovan pre svega na činjenicama. Autor se oslanja na dostupne podatke i izbegava estetske ili lirske nadogradnje, jer je stvarnost sama po sebi toliko snažna da joj dodatna fikcija nije potrebna.
Predstava je u glumačkom smislu kolektivna, dok je rediteljski veoma precizno oblikovana. Skerlić jasno, racionalno i dosledno izražava svoju ideju i sopstveno viđenje događaja. Zato se može reći da je ovo pre svega predstava razuma, a tek potom emocije.
Centralni motivi predstave su zlo i strah. Zlo se ne prikazuje samo kao delo pojedinca, iako ima svoju personifikaciju u Milanu Lukiću, već kao univerzalna mogućnost koja postoji u čoveku. Predstava postavlja pitanja odakle zlo dolazi, šta ga pokreće i kako se čovek može odbraniti od njega.
Odgovor koji se nazire jeste strah, duboko ukorenjen u ljudskoj prirodi. Strah često vodi bekstvu, a to bekstvo ne mora biti samo fizičko; ono može biti i moralno ili mentalno, kroz zaborav ili kroz svesno prihvatanje lakšeg, ali ne i ispravnijeg izbora.
U predstavi se tako suočavaju dve rečenice koje zvuče kao moralna dijagnoza društva:
„Nismo znali.“ – „Ali znali smo.“
Foto: Regionalno pozorište
Ta osećanja zla i straha zahtevala su i ogoljenu scenu. Scenski prostor je gotovo prazan, a simbolični prozori sveta, koji su ujedno i prozori vagona, podsećaju nas na zlo koje dolazi i koje se ne može izbeći. Predstava počinje buđenjem uspavanih putnika, ali i buđenjem njihovih strahova.
Mesto radnje označeno je hladnim neonskim svetlom i veštačkom snežnom površinom po kojoj se sve odvija, čime scena dobija atmosferu neprirodne, gotovo sterilne hladnoće.
U takvom scenskom prostoru jasno se vidi kako siromašno pozorište može postati bogato upravo svojom jednostavnošću. Kostimi su beli, oružje je belo, a i koferi su beli, što stvara utisak čistoće i nevinosti. Međutim, ta belina na kraju prelazi u snažan kontrast crnine, da bi se na samom završetku pojavila i treća boja – crvena, kao simbol krvi i tragova zločina.
Ta krv podseća na nevine žrtve bačene u Drinu i zatvara snažan simbolički krug predstave, koji se kreće od belog, preko crnog, do crvenog.
Scenografija i kostimografija zato zaslužuju posebne pohvale, jer pokazuju kako snažna ideja i jednostavno rešenje mogu stvoriti veoma efektan scenski izraz. Ova predstava potvrđuje staro pozorišno pravilo da je ponekad upravo jednostavnost najveća snaga scenskog izraza.
Skerlić ovom predstavom podiže ogledalo pred našu stvarnost. Umetnost možda ne može promeniti svet, ali može pomoći da ga jasnije sagledamo. Napuštajući romantični prikaz stvarnosti, reditelj ogoljuje čoveka i pokazuje kako strah može dovesti do moralnog posrnuća.
U tom smislu predstava otvara i prostor za promenu, jer nas podseća da promenom sopstvenog odnosa prema stvarnosti možemo početi da menjamo i svet oko sebe.
Glumci su u ovoj predstavi prvenstveno u funkciji ideje, a manje u prostoru za individualne bravure. Oni predstavljaju kolektiv – običnog čoveka koji želi da preživi. Ipak, kao iskusni umetnici, uspevaju da u pojedinim trenucima unesu i lične glumačke nijanse koje dodatno obogaćuju predstavu. Može se očekivati da će predstava daljim igranjem postajati još uigranija i snažnija, iako već sada poseduje ozbiljan umetnički kvalitet.
Posle predstave jedan prijatelj me je pitao da li je Srbija spremna za ovakvu predstavu. Moj odgovor je bio da nije, jer da jeste, ova predstava možda ne bi ni bila potrebna, ili barem ne u ovakvom obliku.
Upravo zato je važno što je napisana i postavljena, jer predstavlja hrabar, beskompromisan i promišljen umetnički čin. U vremenu kada je kultura potcenjena i kada se za nju izdvaja manje od jednog procenta budžeta, kada su mnoga pozorišta u teškoj situaciji, a loše vesti dolaze sa svih strana, činjenica da pozorište u Novom Pazaru stvara ovakvu predstavu predstavlja ohrabrujuću vest.
Ona služi na čast tom pozorištu, ali i Srbiji u ovom trenutku. Na kraju, stiče se utisak da bi se ova predstava dopala i Ničeu.
Predstava će biti premijerno izvedena na sceni Regionalnog pozorišta u Novom Pazaru 24. marta, a generalna proba već je ostavila bez daha one koji su imali priliku da je vide, nagoveštavajući snažno i potresno pozorišno iskustvo koje publiku ne ostavlja ravnodušnom, već je podstiče na razmišljanje o zlu, strahu i odgovornosti čoveka u vremenu u kojem živimo.
Nermin Neco Duštinac
