Zlo nikada ne dolazi kao čudovište, već kao čovek koji veruje da čini pravu stvar. Hana Arent bi verovatno rekla da u imenu „Osvetnici“ nema ničeg slučajnog. U toj reči sabrana je čitava ideologija nasilja, ono što je nazivala banalnošću zla. To je trenutak kada se ubistvo pretvara u dužnost, a mržnja u moralnu obavezu. Kada čovek prestane misliti o onome što čini, jer veruje da izvršava neku višu pravdu. U tom mehanizmu nestaje odgovornost, a zločin postaje ritual pripadnosti. Sigmund Frojd bi, s druge strane, rekao da se u takvim ljudima budi nagon smrti, sila u čoveku koja ne teži životu, već njegovom uništenju. Kada se taj nagon spoji s ideologijom i kolektivnom mržnjom, nastaje čista destrukcija, oslobođena svake empatije. To više nije rat, to je psihološka erupcija poriva da se izbriše sve što podseća na „drugog“.
Hanibal Lektor, onaj hladni simbol zla iz književnosti, verovatno bi dodao: to nije ludilo, to je izbor. Milan Lukić nije ubijao u afektu, niti izgubljen u magli rata, znao je šta radi. I zato je njegovo zlo najopasnije: racionalno zlo – ono koje planira, opravdava i izvodi s uverenjem da je pravedno. Miroslav Krleža bi, siguran sam, dodao da je u svemu tome najstrašnije upravo ono, balkansko samopouzdanje u zlu. On bi rekao da je u korenu naših tragedija oduvek ležala „gramatika mržnje“ potreba da se zločin proglasi pravednim, krv predstavi kao dokaz identiteta. U njegovim rečima, Balkan nikada nije ratovao samo oružjem, već i iluzijama o sopstvenoj čistoti. Za Krležu, Milan Lukić ne bi bio ni heroj ni demon, nego tragični proizvod te moralne provincije, onaj koji je poverovao da ubijanjem brani dušu svog naroda, dok ju je zapravo gasio gumenim čizmama. A Ivo Andrić bi, tu sam najsigurniji, možda, kratko zapisao da se „na obali Drine, istorija uvek ponavlja“.
Pre trideset i tri godine, 22. oktobra 1992. godine, Milan Lukić i njegova paravojna formacija „Osvetnici“ zaustavili su autobus na liniji Priboj – Rudo, kod kafane „Amfora“ u mestu Mioče. Iz autobusa su izveli petnaest muškaraca i jednu ženu, sve Bošnjake iz sela Sjeverin. Odveli su ih u Višegrad, gde su ih psihički i fizički zlostavljali, a potom ubili na obali Drine.
Ti ljudi bili su građani Srbije, radnici, poljoprivrednici, obični porodični ljudi koji su svakodnevno putovali na posao. Ubijeni su samo zato što su bili Bošnjaci. Njihova imena ne smu biti zaboravljena: Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džahić, Ramahudin Đatović, Ediz Gibović i jedina žena među njima – Melvida Koldžić.
Za ovaj zločin osuđeni su Milan Lukić, Dragutin Dragićević i Oliver Krsmanović na po dvadeset godina zatvora, dok je Đorđe Šević dobio petnaest. Ali šta znače te kazne, kada majke i dalje ne znaju gde su tela njihove dece? Kada država nikada nije priznala da su to bile njene žrtve?
Lukić je bio komandant „Osvetnika“, čovek koji je, vođen idejom osvete, postao simbol iskonskog zla. Nije bio proizvod vremena, već ogledalo jednog sistema koji je mržnju nazivao patriotizmom. U tom izopačenom poretku vrednosti, osveta je postala svetinja, a zločin dokaz pripadnosti. Kada se takav obrazac normalizuje, dobija se Višegrad, Sjeverin, Štrpci, Srebrenica i svi oni različiti gradovi, ali ista logika i još gori pakao.
Devedesete godine nisu promenile samo Sjeverin, već celu granicu s Bosnom. Priboj je postao umoran, grad sećanja i tišine. Veliki broj Bošnjaka se iselio, a mnogi zauvek. Moralna geografija je promenjena: komšije su postale stranci, poverenje se pretvorilo u sumnju. To nije bio slučajan talas brutalnosti, već svesna, sistemska taktika: ne mora se stalno pucati da bi se pobedilo, dovoljno je oteti nedužne ljude i proizvesti strah koji nosi ime „Osvetnici“.
Sjeverin je danas tiho mesto, s malim spomenikom i velikim bolom. Svake godine, 22. oktobra, rodbina i prijatelji ubijenih okupljaju se i bacaju cveće u Lim, koji nosi cvetove nizvodno, kao da prenosi njihova imena Drini, a ona ih pamti. Te reke, Lim i Drina, svedokinje su i čuvarke. One kriju tajne o stotinama ubijenih i bačenih, ali i reke, ponekad, progovore. Kada dođe trenutak, otkriju istinu koju je čovek pokušao da sakrije.
I eto, posle trideset i tri godine od Sjeverina, možda bi, da je živa, Marina Cvetajeva napisala: „Zlo počinje onog dana kad čovek zaboravi da i drugi imaju majku”.
Nama ostaje da, dok se Lim i Drina ne umore od sećanja, tu rečenicu ponavljamo, kao molitvu i kao opomenu!
Pamtim/o Sjeverin.
Fahrudin Kladničanin
