Porodica je temelj svakog društva i prvo mesto gde dete uči kako da se odnosi prema drugima – da li razgovara i razume, ili viče i povređuje? U savremenom okruženju, u kojem su deca svakodnevno izložena nasilju na ulici, u školi i na internetu, uloga porodice postaje presudna za formiranje njihovih stavova i ponašanja, ističe za naš portal pedagoškinja Resmija Tafilović.
Ona naglašava da prevencija nasilja ne počinje u institucijama, već u domu, u načinu na koji roditelji razgovaraju, rešavaju nesporazume i poštuju jedni druge. „Dete od najranijeg uzrasta uči iz ponašanja odraslih. Ako kod kuće vidi poverenje, nežnost i doslednost, razviće iste obrasce u odnosu prema vršnjacima. Ali ako je prisutno ponižavanje, pretnja ili fizička sila, dete zaključuje da je nasilje dozvoljeno“, objašnjava Tafilović.
U tom procesu važnu ulogu imaju oba roditelja, ali pedagoškinja izdvaja i posebnu odgovornost očeva.
Otac, kako kaže, oblikuje detetovu predstavu o tome šta znači biti muškarac, naročito u slučaju dečaka. „Ako otac pokazuje poštovanje, smirenost i sposobnost da izrazi emocije, dete to prihvata kao zdrav model muškosti. Muškarci moraju biti aktivni saveznici u borbi protiv nasilja: da ne ćute, ne opravdavaju i ne prikrivaju nasilje, već da ga jasno odbace“, poručuje ona.
Njegova prisutnost, briga i učešće u igri i svakodnevnim aktivnostima daju detetu sigurnost i uče ga da je snaga u razumevanju, a ne u dominaciji.
Tafilović ukazuje i na značaj odnosa među braćom i sestrama. Brat je često prvi vršnjački uzor od njega dete uči kako se postavljaju granice, kako se pokazuje poštovanje i kako se razume tuđa perspektiva.
„Ako dečaci odrastaju u porodici gde uče da uvažavaju i štite sestre, kasnije postaju muškarci koji razumeju ravnopravnost. Takvi modeli donose dugoročne pozitivne posledice, kako za njih same, tako i za devojčice koje razvijaju jače samopouzdanje i osećaj sigurnosti“, dodaje pedagoškinja.
Ona posebno upozorava na opasnost tradicionalnih shvatanja u kojima se nasilje neretko prikriva idejom „porodičnog reda“. U sredinama gde se muškarac smatra glavom kuće, a žena podređenim članom, neretko se stvara ambijent u kojem se zloupotreba moći ne prepoznaje kao nasilje, već kao vaspitna ili autoritativna mera.
Ipak, Tafilović ističe da rešavanje ovog problema ne znači odbacivanje tradicije:
„Ne treba rušiti ono što je vredno, već tradiciju osloboditi nasilja. U njoj postoje vrednosti koje mogu biti temelj nenasilja čestitost, poštovanje, briga o slabijem i ljubav prema porodici.“
U svetu u kojem deca često usvajaju agresivne modele ponašanja iz medija, društvenih mreža ili vršnjačkih grupa, najvažnije je ono što vide kod kuće. „Primer je najjača poruka“, poručuje Tafilović.
„Ako roditelji konflikte rešavaju razgovorom, dete će naučiti da je dijalog put do rešenja. Ako se problemi rešavaju vikom ili pretnjom, dete će verovati da je sila jedini način.“
Pedagoškinja zato naglašava da prevencija nasilja nije samo zadatak škola i institucija, već svakog roditelja i svakog člana zajednice. Kada deca odrastaju u domu u kojem vladaju razumevanje, toplina, uvažavanje i zajednička briga oba roditelja, ona uče da poštuju sebe i druge. „Samo društvo koje decu uči nenasilju može da gradi zdravu, stabilnu i pravednu budućnost“, zaključuje Tafilović.
R. Stanojević
