Ako se ikada snimi film o Angeli Merkel, materijala će biti napretek i verovatno bi to bio dobar, ako ne i odličan film. Od detinjstva u Istočnoj Nemačkoj, preko studija fizike i boravka u Moskvi, do istorijskog trenutka kada je postala prva žena na mestu nemačkog kancelara, njen životni put zaista deluje kao scenario dostojan pažnje.
Memoari Angele Merkel pod naslovom Freiheit (Sloboda) objavljena je krajem prošle godine, a pre nešto više od mesec dana pojavilo se i njeno srbijansko izdanje beogradske izdavačke kuće „Kontrast“. Na oko sedam stotina stranica, ova knjiga predstavlja prvo sveobuhvatno svedočenje najuticajnije evropske političarke XXI veka o njenom životu, vrednostima i vremenu u kojem je delovala.
Iako u knjizi nema mnogo do sada nepoznatih detalja o burnim godinama njene političke karijere, Sloboda donosi uvid u način na koji Merkel posmatra svet, politiku i sopstvenu ulogu u njima. Njene reči odišu smirenošću i promišljenošću po kojoj je bila poznata, ali istovremeno otkrivaju i duboku svest o tome koliko je sloboda, lična, politička i društvena, dragocena i krhka.
Kroz ove memoare čitalac ima priliku da sagleda Merkel ne samo kao političarku, već i kao osobu koja je u burnom vremenu evropskih kriza i promena uspela da ostane dosledna svojim principima. Upravo zato knjiga pruža dobar povod da se razmisli o njenom uticaju, koji se i danas oseća, ne samo u Nemačkoj, već i u zemljama jugoistočne Evrope.
Nemoguće je obuhvatiti i napisati celovit komentr, jer ona obiluje ogromnim brojem podataka, sećanja i analitičkih opservacija. Knjiga je ujedno i odraz same autorke napisana u prepoznatljivom „merkelovskom“ stilu: precizno, smireno, faktografski, bez patetike, ali s dubokom promišljenošću, sa dosta krutosti, ali nikakvih velikih pikanterija “iza scene”, pa ni dubokog kritičkog preispitivanja svojih odluka. Njen znača je u tome što su memoari dobri za osobe koje se zanimaju za političku istoriju.
Knjiga je pripremila zajedno sa svojom dugogodišnjom saradnicom Beatom Baumann, što tekstu daje neposrednost i autentičnost. Sloboda je, u tom smislu, istovremeno intimna i dokumentarna knjiga, jer je delo koje spaja ličnu ispovest i političko iskustvo jedne epohe.
Tokom šesnaest godina na čelu nemačke vlade (2005–2021), Merkel je bila svedokinja i akterka dubokih globalnih promena. To su bile godine velikih izazova: proširenje Evropske unije i njeno unutrašnje redefinisanje, svetska ekonomska kriza iz 2008. koja je potresla temelje globalnog kapitalizma, Arapsko proleće koje je probudilo nade, ali i otvorilo nova žarišta nestabilnosti, rat u Siriji, izbeglička kriza, talas terorističkih napada koji su uzdrmali evropski osećaj sigurnosti, pa na kraju i pandemija korona virusa koja je promenila način života celog sveta. U svakoj od tih kriza Merkel je delovala smireno, promišljeno i odgovorno, oslanjajući se na dijalog i kompromis, a ne na retoriku straha. Zato je za mnoge postala ne samo nemačka, već i evropska „majka“ figura poverenja i razuma u vremenima nesigurnosti.
Njena razmišljanja o regionu otkrivaju način na koji je posmatrala Evropu, ne samo kao političku zajednicu, već i kao prostor istorijske odgovornosti. U fokusu su teme mira, stabilnosti i evropske budućnosti zemalja koje, i decenijama nakon ratova, još uvek traže svoje mesto u evropskoj porodici.
U takvom političkom i istorijskom kontekstu treba razumeti i komentar Angele Merkel o Zapadnom Balkanu. U memoarima evocira sastanak iz januara 2014. godine, kada je upozorila da Evropa previše govori o prošlosti, a premalo o izazovima sadašnjosti. Ta rečenica otkriva srž njenog političkog pogleda: istorija ne sme biti izgovor za pasivnost, već lekcija koja obavezuje na delanje. Piše o regionu koji, i dve decenije nakon ratova devedesetih, nije pronašao trajan mir, o napetostima između Srbije i Kosova, složenostima unutar Bosne i Hercegovine i sporim evropskim integracijama koje su mnoge zemlje Zapadnog Balkana zadržale na političkoj margini.
Put ka trajnoj stabilnosti nije vodio kroz vojne aranžmane, već kroz evropsku perspektivu. Bila je uverena da samo članstvo svih država regiona u Evropskoj uniji može obezbediti dugoročni mir i razvoj. KFOR i međunarodne misije mogli su garantovati trenutnu bezbednost, ali ne i poverenje i saradnju koji čine osnovu održivog mira. Iz te ideje proistekao je Berlinski proces, koji je pokrenula iste godine – 2014. kao pragmatičan pokušaj da se region poveže kroz konkretne projekte: infrastrukturu, omladinske razmene i naučnu saradnju. Time je još jednom potvrdila svoju prepoznatljivu političku filozofiju politiku malih, ali postojanih koraka koji vode ka velikom cilju.
Istovremeno pokazajue i moralnu svest o nemačkoj ulozi u ratovima devedesetih, posebno tokom NATO intervencije 1999. godine, kada je Bundesver prvi put posle Drugog svetskog rata učestvovao u borbenim operacijama. Svesna težine tog istorijskog trenutka, taj angažman tumačila je ne kao čin “moći”, već kao obavezu da se spreči “humanitarna katastrofa i zaštiti civilno stanovništvo”. U celini, njen komentar o Zapadnom Balkanu prevazilazi regionalni okvir I on predstavlja izraz dubljeg uverenja da se mir i sloboda ne mogu razdvojiti, niti se mogu nametnuti silom. Žena koja je odrasla u društvu bez slobode razumela je da je upravo sloboda osnovni preduslov trajnog mira i da Evropa, ako želi da ostane verna sebi, mora stalno obnavljati i širiti tu slobodu. Njena poruka se jasno čita kroz čitavu knjigu: mir u Evropi nije datost, već zadatak.
Zapadni Balkan je za nju bio pre svega bezbednosno pitanje, a ne prostor političkih eksperimenata. Ipak, njena politika prema regionu zasnivala se i na konceptu tzv. stabilokratije – održavanja reda i mira kroz podršku liderima koji garantuju stabilnost, čak i uz slabe demokratske standarde. Stabilokratija je bila svojevrsni nemački izvozni proizvod, deo realpolitičkog pristupa čiji je cilj bio sprečavanje novih sukoba. Taj model je, makar privremeno, uspeo: Balkan je ostao miran, ali ne i istinski demokratski. Održavanje stabilnosti često je značilo i tolerisanje autoritarnih praksi, korupcije i zarobljenih institucija. Merkelin pristup doneo je politički predah, ali ne i suštinsku transformaciju regiona. I sama je u jednom trenutku priznala da „još ima mnogo posla“ – što se može tumačiti kao neizrečeno priznanje da stabilnost bez slobode i demokratije ima ograničen rok trajanja. Za Balkan je obezbedila mir, ali pravo nasleđe može se graditi tek kada region postane deo Evrope ne samo geografijom, već i vrednostima
Jedno od najtežih i najvažnijih poglavlja u vladavini Angele Merkel bila je izbeglička kriza 2015. godine. Na Glavnoj železničkoj stanici u Minhenu, kao i širom Nemačke, stotine građana dočekivale su izbeglice sa hlebom, vodom i cvećem. Ti prizori obišli su svet i postali simbol „kulture gostoprimstva“ (Willkommenskultur), koja je, po rečima Merkel, pokazala lice Nemačke na koje svi mogu biti ponosni. „Nisu oklevali ni trenutka kada su bili potrebni“, zapisala je. „U tim trenucima pokazali su da je Nemačka zemlja otvorenog srca i solidarnosti.“
Migrantska kriza za nju nije bila samo statistika, broj dolazaka ili administrativno pitanje azila. U njenom razumevanju, to je bila priča o ljudima – o onima koji su bežali od rata, gladi, nasilja i beznađa. „Uverena sam da niko tek tako ne napušta domovinu“, piše. Čak i oni koji beže zbog ekonomskih razloga, isticala je, to čine zato što ne vide perspektivu za sebe i svoju decu. Odbijala da posmatra migrante kao „priliv anonimnih masa“ – za nju su to bili pojedinci, ljudi sa imenima, pričama i nadama. To shvatanje imalo je korene, siguran sam, u njenom ličnom iskustvu u odrastanju u zatvorenom društvu Istočne Nemačke, gde je svaka sloboda bila dragocena, a svako ograničenje duboko lično, ali i njenom hrišćanskom identitetu.
Foto: Kontrast izdavaštvo
Odluka iz 2015. godine da Nemačka otvori granice za više od milion izbeglica iz Sirije, Avganistana i Iraka bila je izraz njenog moralnog uverenja, ali i političke hrabrosti. „Ušla sam u politiku zato što su me zanimali ljudi“, zapisala je u memoarima. „Moja zemlja, Nemačka, jeste i mora ostati zemlja koja vidi pojedinca, čak i onda kada njegove želje ne mogu biti ispunjene.“ Ipak, ta odluka je unutar Nemačke izazvala duboku raspravu i podelila javnost. Merkel se priseća partijskog kongresa CDU, kada je pred poslanicima otvoreno postavila pitanja koja su mnogi izbegavali: „Da li uopšte želimo da se nešto menja? Kada promena postaje opterećenje? Kako ćemo to znati? Kakav uticaj ima dolazak tolikog broja ljudi iz arapskog i muslimanskog sveta na naš kulturni identitet?“ To su bila pitanja straha, identiteta i granica tolerancije – pitanja koja su uzdrmala ne samo Nemačku, već i čitavu Evropu. Dileme nije izbegavala; naprotiv, „uhvatila je bika za rogove“, kako sama kaže. Njen odgovor nije bio ideološki, već duboko ličan: Nemačka mora ostati zemlja koja čuva svoju kulturnu tradiciju, ali i zemlja koja se ne plaši različitosti. „Za dvadeset pet godina želim da to i dalje bude moja Nemačka“, rekla je tada, „Nemačka jaka i otvorena, zemlja koja neguje svoju kulturu, ali i koja razume svet.“
U tom stavu prepoznaje se celokupan duh njene politike – ravnoteža između odgovornosti i saosećanja, između tradicije i promena. Migrantska kriza bila je možda najteži test njenog liderstva, jer nije bila kriza brojki, već kriza vrednosti. Odlučila je da Nemačka mora ostati verna onome što jeste – humanosti, otvorenosti i slobodi. Ta odluka ju je koštala politički, ali je potvrdila njenu moralnu veličinu.
Poziva se na reči Karla Čapeka da je „raznolikost ono što čini Evropu“. Dodaje i sopstvenu misao: „Sloboda omogućava našu raznolikost – ona je njena pretpostavka u svim oblicima.“ Te reči sabiraju čitavu njenu viziju Evrope: zajednice u kojoj se različitosti ne brišu, već štite slobodom. Sloboda nije samo političko pravo, već moralni zadatak – duhovni temelj evropskog jedinstva. „Duša Evrope je tolerancija“, kaže Merkel, i u toj jednostavnoj rečenici sabira svoje višedecenijsko iskustvo. Evropa, kakvu ona vidi, nije građena na uniformnosti, nego na sposobnosti da različite tradicije, jezici, religije i istorije žive jedni pored drugih.
Podseća i na svoj lični put: „Nije slučajno što nisam postala političarka u DDR-u, već tek u slobodarskoj, demokratskoj i ponovo ujedinjenoj Nemačkoj.“ Time jasno poručuje da demokratija nije data jednom zauvek, već se mora negovati svakog dana. Za nju, političko delovanje u slobodnoj Nemačkoj nije samo karijera, već moralni izbor, način da se doprinese društvu u kojem su dostojanstvo i sloboda svakog čoveka neupitne vrednosti. „Za mene je ljudsko dostojanstvo nepovredivo“, naglašava, potvrđujući da u središtu njenog razumevanja politike ne stoji moć – već čovek. Žena koja je odrasla u svetu bez slobode, postala je najautentičniji glas slobodne Evrope. U njenom životu i delu spajaju se lična istorija i istorija kontinenta: od devojke iz DDR-a do kancelarke koja je čuvala duh Evrope, dušu sačinjenu od tolerancije, razumevanja i slobode..
Opisujući odnos s Donaldom Trampom tokom njegovog prvog predsedničkog mandata, daje iskren i pronicljiv portret američkog lidera i političke klime tog vremena. Tramp je, kako piše, oštro kritikovao Nemačku zbog odluke da 2015. i 2016. primi veliki broj izbeglica, tvrdeći da je time „uništila“ zemlju. Zamerao je i to što Nemačka, po njegovom mišljenju, izdvaja premalo sredstava za odbranu, kao i njen veliki trgovinski suficit u odnosu sa SAD. Navodi da je Tramp često postavljao pitanja o njenom istočnonemačkom poreklu i odnosu prema Vladimiru Putinu, pri čemu je, kako primećuje, „očigledno bio fasciniran njime“. Tokom godina, kaže ona, stekla je utisak da se Tramp „divi autokratskim i diktatorskim crtama“, što je suštinski suprotno njenom pogledu na svet. Politika je bila prostor odgovornosti i saradnje; za Trampa – arena nadmetanja i lične pobede. Opisuje ga kao čoveka koji je „procenjivao sve iz ugla trgovca nekretninama“. Njegovo shvatanje međunarodnih odnosa bilo je zasnovano na nultoj sumi: ako jedan dobija, drugi mora da gubi. „Plac može da se proda samo jednom kupcu“, objašnjava Merkel njegovu logiku, „ako ga on ne dobije, dobiće ga neko drugi.“ Na isti način, dodaje, posmatrao je i svet. U njegovoj viziji, zemlje nisu partneri, već konkurenti; uspeh jedne države znači poraz druge. Taj pogled je bio suprotan svemu u šta je verovala. Ona je odrasla u uverenju da je saradnja jedini put ka miru i blagostanju, dok je Tramp svet posmatrao kao tržište na kojem preživljavaju najmoćniji. „Sa Trampom nema saradnje kada je globalno povezivanje u pitanju“, zaključuje Merkel – jasno stavljajući do znanja da je reč o fundamentalnom sudaru dve političke kulture: evropskog multilateralizma i američkog unilateralizma.
Ovaj deo njenih memoara otkriva koliko je za Merkel spoljna politika bila zasnovana na poverenju, diplomatiji i međusobnom poštovanju. Za nju, svet nije bio prostor borbe za prevlast, već zajednica odgovornosti u kojoj napredak jedne zemlje može doprineti svima. Taj kontrast između njene politike razuma i Trampove politike transakcija verovatno najbolje pokazuje zašto je Merkel tokom svojih šesnaest godina na vlasti doživljavana kao poslednji stub stabilnosti Zapada – političarka koja je, u vremenu populizma i podela, branila principe saradnje, slobode i ljudskog dostojanstva.
Piše o svojoj saradnji sa turskim predsednikom Erdoganom tonom koji je istovremeno diplomatski i prodorno iskren. Njene rečenice ne iznose optužbe, ali iz njih izbija precizno opažanje moći i karaktera. Merkel prepoznaje da je Turska, tokom migrantske krize 2015–2016, imala ključnu ulogu: bez saradnje Ankare, Evropa bi teško kontrolisala priliv miliona izbeglica iz Sirije i Bliskog istoka. Zbog toga je pristupila pregovorima s Erdoganom pragmatično, ne ideološki. Ona ga opisuje kao „političara koji poseduje neophodne veštine i znanja“, priznajući njegovu sposobnost da prepozna interese i koristi pregovore kao alat sopstvene moći. Ali ispod te diplomatske formulacije krije se suptilan portret autokrate. Merkel primećuje kako Erdogan menja ton u zavisnosti od odnosa snaga: kada su njihovi stavovi usklađeni, oslovljava je „cenjena drugarice“ što deluje gotovo prijateljski, pa čak i koketno u političkom smislu. No, kada se razilaze, pregovori se pretvaraju u beskrajna monološka izlaganja, „jer, kako kaže, autokrate uvek imaju beskrajno mnogo vremena kada je njima potrebno“. To je jedan od najbritkijih momenata knjige: iza prividne šale krije se kritika autoritarnog stila vladanja, koji Merkel, kao predstavnica demokratske i proceduralne Evrope, prepoznaje odmah. Njen komentar o načinu prevođenja da se tada, „za promenu, prevodi konsekutivno, a ne simultano“ dodatno osvetljava razliku u kulturama moći: kod jednog se meri vreme, kod drugog beskrajnost.
Njen odnos sa Vladimirom Putinom bio je složen i pun napetih nijansi, oblikovan međusobnim nepoverenjem, ali i svesnom potrebom za dijalogom. Iako su oboje govorili ruski i nemački, njihova komunikacija nikada nije bila stvar bliskosti, već hladne racionalnosti. Nastupala je sa kombinacijom smirenog otpora i pragmatične diplomatije, svesna da mu ne može parirati snagom, ali može postojanošću i proračunatom uzdržanošću. U memoarima ga opisuje kao političara koji moć shvata gotovo instinktivno, kao igru nadvladavanja, često na granici zastrašivanja. Simboličan primer ostaje susret u Sočiju 2007, kada je Putin doveo svog psa, znajući da Merkel ima strah od pasa, gest koji je shvatila kao demonstraciju sile, ali je ostala pribrana. Njena politika prema Rusiji temeljila se na dijalogu, ekonomskoj povezanosti i veri da saradnja može sprečiti sukob, što je u jednom trenutku delovalo kao razumna strategija, a kasnije joj se spočitava kao prevelika popustljivost. Uprkos kritikama, Merkel ostaje pri tvrdnji da nema razloga za kajanje, jer je delovala u skladu s onim što je tada smatrala najboljim za stabilnost Evrope.
Ostaje jedna od najvažnijih političkih figura dvadeset prvog veka, liderka čije će delo i način vladanja istorija tek detaljno analizirati. Njena politika bila je oličenje razuma, staloženosti i odgovornosti, a njen karakter simbol jedne epohe u kojoj su kompromis i dijalog postali ređi od populizma i sukoba. Pokazala da politika ne mora biti arena oštrih reči i brzih rešenja, već prostor u kojem se, tiho i dosledno, grade poverenje i stabilnost. Memoari, obimni i detaljni, deluju i kao pokušaj da se povrati ono što je dugo bilo potisnuto – istočno i žensko iskustvo. Prvi put, i to kasno, ona se diskretno izjašnjava kao feministkinja, što je potez koji bi joj devedesetih, u onoj političkoj klimi, verovatno bio poguban.
Prepoznatljiva po svojoj smirenosti, po „ruke u dijamantu“ – gestu koji je postao njen zaštitni znak postala je sinonim za pouzdanost i političku mudrost. Njena snaga nije proisticala iz autoritarnog nastupa, već iz unutrašnje sigurnosti i sposobnosti da sluša druge. Na svim putovanjima trudila se, kako sam ističe, da se sretne sa opozicijom, civilnim društvom, akademskom zajednicom i da sluša. Ona je političarka koja je kompromis pretvorila u instrument odgovorne politike, a realnost posmatrala bez iluzija, ali i cinizma. Dokazala je da pragmatizam ne znači odsustvo ideala, već njihovo prilagođavanje složenom svetu u kojem se vrednosti moraju braniti delima, a ne rečima. Saradnju sa Kinom, kao i odnose sa autoritarnim režimima i liderima, pravdala je realpolitikom – uverenjem da se svet ne menja izolacijom, već dijalogom. Smatrala je da pragmatičan pristup ne znači odustajanje od vrednosti, već pokušaj da se kroz saradnju očuva uticaj i otvori prostor za promene. Takav pristup bio je temelj njenog spoljnopolitičkog delovanja
Svojim memoratima ne svedoči samo o vremenu u kojem je delovala, već i ostavlja moralnu mapu savremene Evrope – kontinentu koji se stalno menja. Njeno političko nasleđe ostaje primer kako se u vremenu kriza može voditi država bez buke, ali s integritetom; bez teatralnosti, ali s vizijom.
Fahrudin Kladničanin
