U vreme kada se škole širom zemlje suočavaju sa sve češćim problemima nediscipline, konfliktima i izazovima u komunikaciji sa roditeljima, Medicinska škola „Dva heroja“ ističe se po snažnom radu na unapređenju odnosa između porodice i obrazovne ustanove. U centru tog procesa nalazi se pedagoškinja Ajsela Škrijelj, čiji rad obuhvata savetovanje učenika, predavanja za roditelje, individualne razgovore i koordinaciju sa nastavnicima.
„Pedagoški rad nije samo intervencija kad problem nastane, već kontinuirani proces praćenja, podrške i preventivnog delovanja“, kaže Škrijelj na početku razgovora. Njena uloga, dodaje, podrazumeva stalnu komunikaciju sa svim akterima školskog života, učenicima, roditeljima i nastavnicima, kako bi se obezbedilo okruženje u kojem učenici mogu da napreduju.
Zapažanja iz prakse pokazuju jasne obrasce ponašanja kada je u pitanju dolazak roditelja na sastanke.
„Na redovnim roditeljskim sastancima najčešće dolaze majke. To je posledica tradicionalne podele uloga, društvenih očekivanja i činjenice da majke obično imaju fleksibilniji raspored, pa lakše mogu da prisustvuju školskim obavezama“, objašnjava Škrijelj.
Majke su, prema njenim rečima, u većoj meri uključene u svakodnevne rutine: domaće zadatke, praćenje ocena, komunikaciju sa nastavnicima. „Njihovo prisustvo doživljava se kao prirodan nastavak njihove uloge u porodičnom životu.“
S druge strane, očevi se najčešće pojavljuju u situacijama kada su u pitanju ozbiljni problemi u ponašanju, konflikti ili važni razgovori.
„U društvu i dalje postoji predstava o ocu kao nosiocu autoriteta. Mnogi očevi smatraju da je njihovo prisustvo potrebno tek kada su u pitanju velike odluke ili krizne situacije. To, međutim, stvara rupu u kontinuitetu roditeljskog autoriteta“, ocenjuje pedagoškinja.
Neke situacije zahtevaju prisustvo oba roditelja, naročito kada se radi o vršnjačkom nasilju, diskriminaciji, emocionalnim krizama ili ozbiljnim konfliktima.
„U takvim slučajevima insistiram da i otac i majka budu prisutni, jer jedino zajednički pristup daje rezultate. Posebno je važno da očevi učestvuju u razgovoru kada je reč o učenicima muškog pola njihovo prisustvo ima specifičnu težinu“, objašnjava ona.
Medicinska škola “Dva heroja”
Jedna od ključnih tema o kojoj Škrijelj govori jeste gubitak autoriteta u porodici, školi i društvu u celini, fenomen koji poslednjih godina sve više utiče na obrazovni sistem.
„Treba naglasiti da je autoritet, jednom kada se izgubi, izuzetno teško povratiti“, ističe ona odlučno. „Autoritet počiva na kontinuitetu, poverenju, jasnoći uloga i doslednosti. A savremeno društvo gubi upravo te elemente.“
Pedagoškinja upozorava da škole same ne mogu da izgrade stabilan sistem autoriteta, kako ističe, za povratak autoriteta nije dovoljno samo ’postrožiti pravila’. Neophodna je široka društvena promena u kojoj porodica, škola, institucije i mediji deluju u istom pravcu.“
Prema njenim rečima, ukoliko ne postoji jedinstvena društvena poruka o važnosti znanja, rada i odgovornosti, autoritet u školi postaje slab, privremen i deluje kao nametnut, a ne kao prirodan.
„Mladi brzo primete nedoslednost. Ako vide da škola zahteva jedno, a društvo promoviše potpuno suprotne vrednosti, autoritet obrazovne ustanove postaje relativan iz njihove perspektive.“
Pored društvenih faktora, veliki izazov predstavlja i promenjena dinamika u savremenim porodicama.
„Granice između roditelja i dece sve su nejasnije. Roditelji često žele da budu ’prijatelji’, pa zanemaruju svoju ulogu odrasle osobe koja postavlja granice. Kada se autoritet izgubi kod kuće, dete ga teško prepoznaje i prihvata u školi“, objašnjava Škrijelj.
Dodatni problem nastaje kada roditelji automatski stanu na stranu deteta u konfliktu sa nastavnikom.
„To je izrazito opasna poruka. Ona ne samo da urušava ugled nastavnika, već dete uči da autoritet može da se ospori uvek i bez posledica. Tako škola gubi kredibilitet, a dete gubi jasnu strukturu.“
Škole sve češće se suočavaju sa problemima koji prevazilaze njihovu tradicionalnu ulogu. Poteškoće koje nastaju unutar porodice. od narušenih odnosa, preko nedostatka granica, do emocionalnih kriza sve se češće prelivaju u učionice, gde se očekuje da ih obrazovne ustanove rešavaju. Međutim, istovremeno se od škola traži da odgovore na izazove za koje nemaju ni dovoljno kadrova, ni sistemske podrške, ni jasno definisane mehanizme.
Tek u takvom kontekstu postaje vidljiva razmera opterećenja koja danas stoji pred pedagozima, nastavnicima i stručnim službama.
„Danas se mnogi problemi koji nastaju u porodici rešavaju u školi, ali škola nema kapacitete da sama nosi taj teret“, upozorava Škrijelj. Ona ističe da su obrazovne ustanove sve češće suočene sa zahtevima koji prevazilaze njihovu osnovnu ulogu, dok im istovremeno nedostaje podrška i resursi da odgovore na takve izazove.
Prema njenim rečima, ključnu ulogu u prevazilaženju ovih problema imaju upravo roditelji i šira društvena zajednica.
Fahrudin Kladničanin
