U novopazarskom selu Lukare, gde tišina ima svoje boje, a sećanja dišu umesto slika, živi pesnik koji svet ne gleda očima, već srcem. Redžep Nurović, jedan od najosobenijih naših pesnika, danas je slep, a njegovi stihovi i dalje vide sve. Prevođen na francuski i engleski jezik, uvršten u brojne antologije i školske programe, Nurović je postao svedok jednog vremena, ali i čoveka.
Nurovićevo stvaralaštvo čvrsto je ukorenjeno u zavičaju, toj prostornoj celini sećanja iz vremena kada je još gledao svet očima. On je u poeziji izgradio vlastiti mitski pejzaž, prizivajući likove iz narodnog predanja, prastare junake, dedove, koje pretvara u simbole trajanja. Zato Nurović nije samo pesnik, već naša mitska figura, čuvar sećanja i glas zaboravljenih vremena.
Rođen ubrzo nakon Drugog svetskog rata, u zemlji koja se tek budila iz ruševina, odrastao je u sirotinji, ali ne u beznađu.
„To je bilo vrijeme izgradnje Titove Jugoslavije. Siromaštvo se osjećalo, ali ljudi su bili srećni što je rat prestao,“ priseća se.
U to doba, selo je bilo temelj života, njiva je hranila porodicu, komšija je bio ruka oslonca. Radilo se u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju. Stizali su prvi televizori, prvi radio-aparati, kuće su se dizale od blata do cigle. Život je bio skroman, ali zajednički.
„Niko nije pitao čija je njiva, ako se nad njom nadviju crni oblaci, išlo se da se pomogne. Čovek čoveku mora da pomogne“, kaže.
Danas, sa žaljenjem gleda na pusta sela i digitalizovani svet. „Selo je izgubilo budućnost. Nekada su ljudi jedni drugima trebali, danas su jedni drugima daleki.“, ističe Nurović.
Iako je po profesiji bio učitelj, četrdeset godina je izvodio generacije dece, ponosan što je ostavio trag tamo gde je pismenost bila retkost.
„Matematički, izveo sam deset generacija učenika“, ponosno ističe Nurović.
Jezik je, veruje, najveća čovekova odlika. Reč, njegov najači alat.
A onda je život zamračio vid. Posle sedam decenija gledanja, svet je iznenada ostao bez boje. Redžep ne govori o slepilu sa tugom. Postepeno je gubio vid, a poslednjih šest godina je potpuno slep.
„Nisam bolestan. Ja samo ne vidim. Bolest je kad čovjek osjeća bol. Bol ne osjećam.“
Sada poeziju ne piše olovkom; stvara je u tišini uma, pamti, pa diktira. „Jedna moja knjiga se zove ‘Živeti po sjećanju’. I to je istina – ja danas živim ono što pamtim.“
Redžep Nurović sa suprugom Rukijom (Foto: Hava media)
U njegovom životu postoji još jedna svetlost – supruga. O njoj govori najtiše, ali najdublje:
„Nekada sam je voleo kao mladu. Danas je volim kao biće sa kojim dijelim oči. Bez nje – ne hodam. Ona je moj vodič kroz mrak, i moj pogled na svijet. Moja supruga Rukija zbog nje biološki opstajem.
Iako slep, Redžep Nurović i dalje vidi ono što mnogi od nas ne primećuju – dobrotu, tišinu i beskrajnu ljubav.
Ja sam ljubavni pjesnik. Kao mlad čovjek nisam napisao ni jednu ljubavnu pjesmu, već u starije doba. Danas je ljubav nešto drugo u odnosu na moje vrijeme, kada sam ja bio mlad, ističe Nurović.
Iza sebe je ostavio trag u knjigama koje su njegovo drugo pamćenje: Šta bi mi ostalo?, Pendžeri, Djed Fehim i šestoprsti Hrusto, Neću da mrem, Nove i najnovije pesme, Izabrana lirika, kao i izbor pripovijedaka Kamen, objavljen i na slovenačkom jeziku i četiri knjige poezije objavljene pošto je izgubio vid.
U svom stvaralaštvu, Nurović se ne oslanja na formu, već na sadržaj. Piše jednostavno i direktno, ali duboko, vraćajući se uvek istim temama: gubitak vida, vera, prijateljstvo, poezija, ljubav i sećanje. Njegove pesme ne opisuju prizore, već pokreću unutrašnja pitanja, ostavljajući čitaocu prostor da sam prepozna emociju i smisao.
Fahrudin Kladničanin
